Постови

Zašto ljudi, na kraju, ipak biraju “stare i ukaljane”?

Tragom jedne novije definicije sa "Vukajlije", reših da objasnim zašto u kolektivnoj psihologiji ljudi, na kraju, ipak izaberu prepoznatljiva politička lica, uglavnom svesni ko su oni i šta su radili kad su prethodni put bili na vlasti. Peti oktobar je, u tom smislu, izuzetak od ovog pravila, ali je bio iznuđen izuzetak. Miloševićev režim je prevršio svaku meru, te je veći deo naroda bio spreman da prihvati “nove i neukaljane”. Pre toga, a i posle toga, uvek bi na vlast dolazili ljudi, koji su u raznim varijantama već bili deo neke ili čak više vladajućih garnitura. Koštunica 2004, Tadić 2008, Vučić 2012,... Svi su oni već bili prekaljeni i ukaljani. Duboko razočaranje sporim reformama i tonama koruptivnih afera, dovelo je do toga da posle 2012. godine javno mnjenje više ne percipira bivši režim kao alternativu aktuelnom, već da se krene u potragu za “novim i neukaljanim” licima. U tom smislu, svojih pet minuta su imali pokret “Ne da(vi)mo Beograd” (i razni lokalni pokreti), …

E, ovo najzad liči na nešto

Ključno pitanje: zašto je opoziciji bilo potrebno toliko vremena da pronađe modus operandi za borbu protiv Vučića, kada se već skoro tri godine govori da je samo jedinstveni front rešenje?Ispostaviće se da je proletošnji debakl opozicije na beogradskim izborima bio najbolja stvar, koja je mogla da im se dogodi. Jer, koliki put je pređen od tada, preko peripetija oko ujedinjenja i stvaranja Saveza za Srbiju, do nasilja nad Borkom Stefanovićem i sinoćnog protesta? „Kasno, možda ne i prekasno“, glasio je naslov u nedeljniku „Vreme“ januara 2000. godine, kada je formiran DOS. Ova koalicija će do tog leta pretrpeti još izvesnih transformacija, no postalo je jasno da je tada pronađen način za konačni i željno očekivani trijumf nad Miloševićevim režimom – koji je usledio već u oktobru.
Primenljiv je ovaj naslov i na današnje vreme. Shodno svim iskustvima iz prošlosti, ovo još uvek pomalo amorfno okupljanje opozicije, čiji je gravitacioni centar nesumnjivo Savez za Srbiju, dolazi kasno. No, ka…

Kišobran je sklopljen

Mada je takvu situaciju veoma teško vremenski egzaktno uokviriti, čini se da se ovih nedelja – po prvi put posle više od pola decenije – na vlast SNS-a i Aleksandra Vučića sručila savršena spoljnopolitička oluja.
Nemojte razumeti pogrešno: ne trpi Vučićev režim ništa manje ili više od onoga što su u godinama posle Petog oktobra, pa sve do leta 2012. bili prinuđeni da podnose DOS i stranke nastale od njega. Ali, upravo je kuriozitet u tome da Vučić sada trpi to što ga je godinama zaobilazilo. Vreme veoma produženog medenog meseca bivših radikala i prebega sa, manje-više, svim svetskim silama je, po svemu sudeći, završeno. Vrlo moguće – nesrećno. Upozorenje da se sa politikom sedenja na dve stolice (ili više njih) mora prekinuti (jer će se na kraju izmaći obe) je po svemu sudeći ostvareno, ili se upravo ostvaruje.
Hronologiju je vrlo teško ispratiti, a još je teže uhvatiti momenat, kada je ovaj sve primetniji preokret u stavu stranih zvaničnika otpočeo i šta mu je direktan povod. No, mak…

Savez