Pogled s brda

Baš kao što se dalo očekivati, čim se slegla prašina oko beogradskih izbora, na dnevni red je došlo pitanje svih pitanja. Aleksandar Vučić je šest godina prolongirao ispunjenje obećanja datog međunarodnoj zajednici, no, po svemu sudeći, ovom odlaganju dolazi kraj. Na unutrašnjem planu, Srpska napredna stranka - tada predvođena Tomislavom Nikolićem je osvojila vlast na izduvnim gasovima radikalske ideologije, koja je bila uobličena na taj način da evrointegracije postanu njen sastavni deo. Zaista, u svim kampanjama do 2012. godine (pa čak i 2014.), zaglušujuće je isticano kako Srbija, dok je SNS-a na vlasti, nikada neće priznati Kosovo. A onda, gotovo iz drugog plana, počinje da se profiliše kult ličnosti Aleksandra Vučića, koji je od kraja 2012, do prvih meseci 2018. godine izrastao u apsolutnog gospodara Srbije. Ne znam u koju verziju priče o njegovom sada već famoznom "Obećanju" da verujem: da li je ono dato Angeli Merkel ili Kameronu Manteru, no tada marginalni i vrlo a

U trenutku dok nemali broj ljudi lamentira nad tužnom sudbinom opozicionih lista, iščuđava se "ko su ti ljudi koji glasaju za Vučića i SNS", najavljuje da će se iseliti iz Srbije i ponavlja "ko izađe poslednji, neka ugasi svetlo"... Ja ipak smatram da treba krajnje racionalno pristupiti onome šta se dogodilo juče. Jer, u krajnjem, niti je sve negativno, niti je sve za šta se čini da je negativno - toliko negativno.  Ključna boljka opozicije na svim izbornim ciklusima od 2014. godine do danas leži u tome što suštinske greške stalno ponavlja, tako da odgovornost za svoje loše rezultate snosi sama. Na sve izbore izlazi razbacana u bezbroj delova, jer (citiram jednog neimenovanog političara, koji je imao priliku da pre ovih izbora razgovara sa Dragoljubom Dražom Petrovićem) "pa gde ću ja na istu listu s njim". Nije toliko veliki problem medijski mrak (što, naravno, ne znači da je dobro da on postoji). Niti su toliki problem lažne ili oportunističke liste