Pilula za dan posle
Pitanje koje mnogi, s pravom, postavljaju, glasi: "Može li Aleksandar Vučić politički da preživi neumitni Dan K?"
Odgovor na ovo pitanje nije nimalo lak. Na kosovskom čvoru su se sapleli (redom) Milošević, Koštunica, čak i Tadić. Neki hroničari kažu da je i Đinđiću to predstavljalo nerešiv problem, a brojne manje značajne političare ni da ne spominjemo.
U odnosu na Tadića ili Koštunicu, Vučićev zadatak je, štaviše, kudikamo kompleksniji.
Njegova odluka će, po svemu sudeći, biti takva da će u pravnom smislu najviše do sada udaljiti srpsku pokrajinu od bilo koje vrste srpskog suvereniteta. Medijska preparacija za tako nešto uveliko traje (kada ste poslednji put od bilo koga u državnom vrhu da "Srbija nikada neće priznati Kosovo?").
Tokom proteklog vikenda se iskristalisalo i to da bi i eventualno referendumsko pitanje o ovom problemu moralo da bude u najmanju ruku jako maglovito, kako neko slučajno ne bi posumnjao da je reč o izmenama ustavnih okvira, koje bi omogućile kakvo-takvo priznanje Kosova (makar i "samo" faktičko).
U odnosu na Tadića ili Koštunicu, Vučićev zadatak je, štaviše, kudikamo kompleksniji.
Njegova odluka će, po svemu sudeći, biti takva da će u pravnom smislu najviše do sada udaljiti srpsku pokrajinu od bilo koje vrste srpskog suvereniteta. Medijska preparacija za tako nešto uveliko traje (kada ste poslednji put od bilo koga u državnom vrhu da "Srbija nikada neće priznati Kosovo?").
Tokom proteklog vikenda se iskristalisalo i to da bi i eventualno referendumsko pitanje o ovom problemu moralo da bude u najmanju ruku jako maglovito, kako neko slučajno ne bi posumnjao da je reč o izmenama ustavnih okvira, koje bi omogućile kakvo-takvo priznanje Kosova (makar i "samo" faktičko).
Sa druge strane, Vučić ima određene adute u rukama. Najpre, prorežimske medije i one nešto manje prorežimske, postavljene da anesteziraju javnost. Pak, ključni adut je faktičko nepostojanje opozicije: ona je svedena na nekoliko salonskih stranaka i pokreta, čija zabrinjavajuća nesposobnost da se saglase i oko najbazičnijih stvari sasvim daje Vučiću razloga za određeni spokoj. Cinici bi rekli da ih je razdrobio, uz podršku zapadnih partnera, upravo kako bi politički lakše progutao pilulu svoje odluke, koju uskoro mora doneti. U tom smislu je naročito upadljivo nepostojanje ozbiljnije institucionalizovane desnice. Ukoliko bi on raspisao vanredne parlamentarne izbore, ili, što da ne, čak i prevremene predsedničke, u ovom momentu je takva situacija da bi sve svoje političke oponente razneo na biralištima.
Međutim, usudiću se da kažem da najveća opasnost Vučiću ne preti od strane opozicionih stranaka i pokreta. Naime, držim da treba napraviti distinkciju između institucionalizovanih pokreta i biračkog tela. Velika većina "antirežimski" nastrojenih glasača je u apatiji, ili svesno (u razočaranju) bira da - ne bira. Štaviše, ankete po pitanju Kosova pokazuju da čak 80% stanovnika ne bi prihvatilo gubitak Kosova, a svega 33% bi podržalo nevešto i kasno plasiranu Vučićevu ideju o podeli pokrajine. To nije srećna vest za one koji nude mogućnost članstva u EU u zamenu za ulazak Kosova u UN: naime, prošlonedeljno istraživanje o članstvu Srbije u uniji svedoči da ga podržava svega 49% stanovništva, pritom (paradoksalno!), primarno starija populacija. Ta cifra bi mogla, nadalje, dramatično da padne, ukoliko dođe do kompromisa Kosovo u UN za Srbiju u EU (iako je EU, po standardima, na predugom štapu).
Ovoj formuli treba dodati i najzad dosta kategorično zaokružen stav SPC da Kosovo ne sme da se otuđi. Ovo je, najzad, izuzetno mudro izabrana reč, jer je potpuno svejedno da li će Srbija formalno priznati Kosovo ili ne, ukoliko potpiše ugovore, kojim ga se odriče. To je upravo ono što SPC primećuje, jer na poklonjeno se, za razliku od otetog, ne može polagati pravo. Srpska pravoslavna crkva, naravno, nije "tek još neka organizacija". Njena izuzetno razgranata mreža parohija može poslužiti i u propagandnom smislu, jer nemali deo stanovništva je u redovnom kontaktu sa crkvom. Uključujući, pre svega, SNS-ovo biračko telo.
Osim toga, prilično sam siguran da i u sektoru bezbednosti postoji kadar, kome ne bi bilo drago da vidi kako Vučić poklanja nešto, za šta su oni prolivali krv na Košarama, ili položajima PVO širom Srbije 1999. godine. Konačno, više nego zabrinjavajuće bi bilo stanje nacije, koja bi lakonski slegla ramenima nad činjenicom da njen ključni političar, ma koliko popularan bio, poklanja nešto što se u kolektivnom podsvesnom percipira kao vekovno ognjište.
Ako to ipak nije slučaj: nezadovoljstvo će, iz pomenutih razloga, biti sve, samo ne spontano. Ostaje "samo" da se pronađe neko, ko bi mogao da ga kanališe. A krajem 1999. i početkom 2000. godine, "razbijena" opozicija je pronašla način kako to da uradi.
No, naravno, Vučić ne sedi skrštenih ruku, i već smišlja kako će taj "dan posle" izgledati.
Međutim, usudiću se da kažem da najveća opasnost Vučiću ne preti od strane opozicionih stranaka i pokreta. Naime, držim da treba napraviti distinkciju između institucionalizovanih pokreta i biračkog tela. Velika većina "antirežimski" nastrojenih glasača je u apatiji, ili svesno (u razočaranju) bira da - ne bira. Štaviše, ankete po pitanju Kosova pokazuju da čak 80% stanovnika ne bi prihvatilo gubitak Kosova, a svega 33% bi podržalo nevešto i kasno plasiranu Vučićevu ideju o podeli pokrajine. To nije srećna vest za one koji nude mogućnost članstva u EU u zamenu za ulazak Kosova u UN: naime, prošlonedeljno istraživanje o članstvu Srbije u uniji svedoči da ga podržava svega 49% stanovništva, pritom (paradoksalno!), primarno starija populacija. Ta cifra bi mogla, nadalje, dramatično da padne, ukoliko dođe do kompromisa Kosovo u UN za Srbiju u EU (iako je EU, po standardima, na predugom štapu).
Ovoj formuli treba dodati i najzad dosta kategorično zaokružen stav SPC da Kosovo ne sme da se otuđi. Ovo je, najzad, izuzetno mudro izabrana reč, jer je potpuno svejedno da li će Srbija formalno priznati Kosovo ili ne, ukoliko potpiše ugovore, kojim ga se odriče. To je upravo ono što SPC primećuje, jer na poklonjeno se, za razliku od otetog, ne može polagati pravo. Srpska pravoslavna crkva, naravno, nije "tek još neka organizacija". Njena izuzetno razgranata mreža parohija može poslužiti i u propagandnom smislu, jer nemali deo stanovništva je u redovnom kontaktu sa crkvom. Uključujući, pre svega, SNS-ovo biračko telo.
Osim toga, prilično sam siguran da i u sektoru bezbednosti postoji kadar, kome ne bi bilo drago da vidi kako Vučić poklanja nešto, za šta su oni prolivali krv na Košarama, ili položajima PVO širom Srbije 1999. godine. Konačno, više nego zabrinjavajuće bi bilo stanje nacije, koja bi lakonski slegla ramenima nad činjenicom da njen ključni političar, ma koliko popularan bio, poklanja nešto što se u kolektivnom podsvesnom percipira kao vekovno ognjište.
Ako to ipak nije slučaj: nezadovoljstvo će, iz pomenutih razloga, biti sve, samo ne spontano. Ostaje "samo" da se pronađe neko, ko bi mogao da ga kanališe. A krajem 1999. i početkom 2000. godine, "razbijena" opozicija je pronašla način kako to da uradi.
No, naravno, Vučić ne sedi skrštenih ruku, i već smišlja kako će taj "dan posle" izgledati.
Коментари
Постави коментар