Promašena tema
Zašto (ovakva) građanska opcija nikada neće osvojiti vlast u Srbiji
Prethodnih dana i nedelja sam koncipirao više tekstova, koji su se, pak, svodili na fragmente, a kako su tematski u velikoj meri povezani, ispostavlja se da se može sročiti nešto duža celina.
Čitajući podnaslov, verovatno mnogima od vas kroz glavu mogu proleteti stihovi Desanke Maksimović (Bilo je to u nekoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu), te vam se upravo to može učiniti kao razlog zbog koga tzv. građanske opcije nikada neće osvojiti vlast.
Međutim, ne treba biti mnogo pametan i samo na nekoliko godina premotati film, te se setiti da su građanski orijentisane stranke i pokreti, mada uz podršku drugih političkih opcija, već bili na vlasti od 2000. do 2012. godine.
Šta, zapravo, uopšte predstavljaju građanske opcije? Generalno, reč je o dosta širokom terminu, koji uglavnom podrazumeva stranke centra, umerene levice, liberale i (mada sve ređe) organizacije umerene desnice. Reč je o miljeu bliskom intelektualcima i stanovništvu po urbanim sredinama. Epiteti poput nacije i vere, u njihovom vrednosnom sistemu, bivaju potisnuti u drugi plan. Njima se obično suprotstavljaju populisti i narodnjaci (npr. stranke poput SNS-a), te, nedvosmisleno, sve vrste ekstremnih opcija. Bliski su idejama kosmopolitizma i globalizma.
U novije vreme, pak, građanska opcija u Srbiji se dovodi gotovo isključivo u vezu sa liberalnom i umereno-levom opcijom. Trenutno se kao tipični primeri mogu navesti Pokret Slobodnih Građana i brojne građanske inicijative, poput "Ne da(vi)mo Beograd". Šire sagledano, to uključuje i neke stranke koje implicitno i eksplicitno sarađuju sa aktuelnim režimom, kao što su LDP i LSV. Nominalno se u tu kategoriju mogu ubrojati i DS, SDS i Nova Stranka, ali su oni trenutno slabašni i u fazi rekonstituisanja. Do aktuelizovanja kosovskog pitanja, ovoj opciji je pripadao i DSS, kao građanska desnica.
Međutim, ne treba biti mnogo pametan i samo na nekoliko godina premotati film, te se setiti da su građanski orijentisane stranke i pokreti, mada uz podršku drugih političkih opcija, već bili na vlasti od 2000. do 2012. godine.
Šta, zapravo, uopšte predstavljaju građanske opcije? Generalno, reč je o dosta širokom terminu, koji uglavnom podrazumeva stranke centra, umerene levice, liberale i (mada sve ređe) organizacije umerene desnice. Reč je o miljeu bliskom intelektualcima i stanovništvu po urbanim sredinama. Epiteti poput nacije i vere, u njihovom vrednosnom sistemu, bivaju potisnuti u drugi plan. Njima se obično suprotstavljaju populisti i narodnjaci (npr. stranke poput SNS-a), te, nedvosmisleno, sve vrste ekstremnih opcija. Bliski su idejama kosmopolitizma i globalizma.
U novije vreme, pak, građanska opcija u Srbiji se dovodi gotovo isključivo u vezu sa liberalnom i umereno-levom opcijom. Trenutno se kao tipični primeri mogu navesti Pokret Slobodnih Građana i brojne građanske inicijative, poput "Ne da(vi)mo Beograd". Šire sagledano, to uključuje i neke stranke koje implicitno i eksplicitno sarađuju sa aktuelnim režimom, kao što su LDP i LSV. Nominalno se u tu kategoriju mogu ubrojati i DS, SDS i Nova Stranka, ali su oni trenutno slabašni i u fazi rekonstituisanja. Do aktuelizovanja kosovskog pitanja, ovoj opciji je pripadao i DSS, kao građanska desnica.
Imajući u vidu prirodu današnjeg režima, te sličnosti sa Miloševićevim, mnogi bi želeli da građanska opcija ima onu moć, kakvu je nosila u poslednjoj deceniji 20. veka. No, ona je prošla dug (d)evolutivni put od obnavljanja višestranačja u Srbiji, do sadašnjeg momenta.
Poređenja, poređenja,...
Od pokretanja protesta protiv rušenja u Savamali, preko protesta protiv diktature, pa do danas, neizbežna su generacijska poređenja folklora, ciljeva i rezultata delovanja građanske opozicije 1990ih godina, sa onom današnjom. Površna ideja je da je "neprijatelj" isti, jer su iz razdrobljenih struktura Miloševićevog režima iznikli današnji vlastodršci, te da će istu bolest rešiti isti lek. Dodatno, glasačka struktura onih koji su birali Miloševića, prema ovoj logici, sada bira Vučića.
Ali, neprijatelj nije sasvim isti. Vučić, koji je u vreme Miloševićevog pada imao nepunih trideset godina je u vremenskom periodu dužem od decenije izučio sve greške prethodne vlasti, te se prilagodio novoj epohi. Možda uz nečiju pomoć.
Ali, neprijatelj nije sasvim isti. Vučić, koji je u vreme Miloševićevog pada imao nepunih trideset godina je u vremenskom periodu dužem od decenije izučio sve greške prethodne vlasti, te se prilagodio novoj epohi. Možda uz nečiju pomoć.
Naravno, ni građanska opozicija nije sasvim ista, a u nastavku i nešto više o tome.
Najpre, u personalnom smislu, došlo je do generacijske i životne smene. Zoran Đinđić, koji je slovio za koordinatora i uspešnog menadžera delovanja svih opozicionih stranaka, odavno nije u životu. Vojislav Koštunica se, posle delimičnog političkog zaokreta, povukao u penziju. Vesna Pešić ponovo dela kao "puki" sociolog i kolumnista. Čedomir Jovanović se pragmatično posvetio ličnom prosperitetu. Goran Svilanović se bacio na međunarodnu karijeru. Jedino je još (paradoksalno) najstariji od svih njih, Dragoljub Mićunović, kudikamo aktivan. Mnogi od tadašnjih minornih građanskih opozicionara su danas u strankama vlasti (Goran Vesić, Zorana Mihajlović, Rasim Ljajić, npr.).
Najpre, u personalnom smislu, došlo je do generacijske i životne smene. Zoran Đinđić, koji je slovio za koordinatora i uspešnog menadžera delovanja svih opozicionih stranaka, odavno nije u životu. Vojislav Koštunica se, posle delimičnog političkog zaokreta, povukao u penziju. Vesna Pešić ponovo dela kao "puki" sociolog i kolumnista. Čedomir Jovanović se pragmatično posvetio ličnom prosperitetu. Goran Svilanović se bacio na međunarodnu karijeru. Jedino je još (paradoksalno) najstariji od svih njih, Dragoljub Mićunović, kudikamo aktivan. Mnogi od tadašnjih minornih građanskih opozicionara su danas u strankama vlasti (Goran Vesić, Zorana Mihajlović, Rasim Ljajić, npr.).
U organizacionom smislu, takođe se mnogo toga promenilo. DS je gurnut na margine političke scene, i to posle beskrajnog broja cepanja i odlazaka iz stranke. GSS (Vesne Pešić, a potom Gorana Svilanovića) se fuzionisao sa LDP-om. Mnogi pokreti i stranke su nestajali, nastajali, pravili (ne)principijelne koalicije sa drugačijim političkim opcijama. Iznad svega: mnogo toga se događalo upravo dok su ove stranke bile na vlasti, te su one same krive za ovu promenu i (nadasve) povratak "snaga prošlosti" na vlast. A kakva je ta transformacija?
Današnja građanska opozicija nema koordinatora poput Đinđića, već nekoliko malih lidera, koji deluju krajnje odvojeno, uz vrlo retke epizode saradnje. Nominalno, najznačajnije ime je drugoplasirani na prošlogodišnjim predsedničkim izborima, Saša Janković. Svi ostali "liderčići" građanski orijentisanih stranaka stoje daleko iza njega, a i njemu ide sve lošije. Janković je relativno nedavno otkazao saradnju ostatku opozicije, i to zbog jednog pitanja, koje bi pre dvadesetak godina bilo sasvim nebitno: ko je Evropejac, a ko nije. Devedesetih godina, opozicija se jako dugo mučila da ispuni jedan jedini cilj, a to je bila smena Miloševićevog režima. Evrointegracije su se, kao ideja, nametnule tek pred sam kraj te borbe, kad je postalo relativno jasno da Milošević odlazi sa vlasti, i to u DOS-ovom "Dogovoru sa narodom". Čak i pre toga, građanski pokreti nisu imali problem da sarađuju sa strankama drugačije orijentacije: najveća opoziciona partija 90ih nije bio DS, već populističko-narodnjački SPO, koji je čak dao inicijalnu kapislu formiranju DOS-a. Nova Srbija Velimira Ilića je iznela dobar deo petooktobarske revolucije.
Današnja građanska opozicija nema koordinatora poput Đinđića, već nekoliko malih lidera, koji deluju krajnje odvojeno, uz vrlo retke epizode saradnje. Nominalno, najznačajnije ime je drugoplasirani na prošlogodišnjim predsedničkim izborima, Saša Janković. Svi ostali "liderčići" građanski orijentisanih stranaka stoje daleko iza njega, a i njemu ide sve lošije. Janković je relativno nedavno otkazao saradnju ostatku opozicije, i to zbog jednog pitanja, koje bi pre dvadesetak godina bilo sasvim nebitno: ko je Evropejac, a ko nije. Devedesetih godina, opozicija se jako dugo mučila da ispuni jedan jedini cilj, a to je bila smena Miloševićevog režima. Evrointegracije su se, kao ideja, nametnule tek pred sam kraj te borbe, kad je postalo relativno jasno da Milošević odlazi sa vlasti, i to u DOS-ovom "Dogovoru sa narodom". Čak i pre toga, građanski pokreti nisu imali problem da sarađuju sa strankama drugačije orijentacije: najveća opoziciona partija 90ih nije bio DS, već populističko-narodnjački SPO, koji je čak dao inicijalnu kapislu formiranju DOS-a. Nova Srbija Velimira Ilića je iznela dobar deo petooktobarske revolucije.
Ne treba zaboraviti da je opozicija od sredine 90ih do 2000. godine imala i svoju "udarnu grupu", koja je iznela teret direktnog sukoba sa snagama bezbednosti: studentski, a potom i narodni pokret "Otpor". Kao vrlo daleki i gotovo nostalgični odjek tog vremena deluju brojne građanske inicijative, koje u određenom momentu jesu imale snagu, dobar primer je "Ne da(vi)mo Beograd", ali se ona uglavnom potrošila u neslozi sa ostalim opcijama. Njihov folklor je vrlo raznovrstan, od svojevrsne karbonske kopije hipičkog delanja ("Marks 21"), do raznih postmodernih metoda. U najkraćim crtama: "Otpor" (i njegovi prethodnici u obličju studentskog pokreta 1996/97) je bio žilava snaga, spremna da provocira, trpi policijske batine, represiju, čak i ubistva. Da li su današnje "aktivističke" snage sklone tome? Čisto sumnjam. Njihov način delovanja je (da citiram Balaševića) "više odraz mode", odnosno, reakcija na slične pokrete iz zemalja sa stanovništvom, koje je društveno daleko osvešćenije. No, takvi građanski pokreti čak i tamo postižu vrlo minorne rezultate. Čemu se, stoga, analogne organizacije mogu nadati u Srbiji!?
Ah, ta medijska blokada...
Medijska situacija je, što se tiče opozicije, dosta loša. Ali, porediti je sa onom iz 1990ih godina je pogrešno. Da, činjenica je da se opozicija danas može čuti samo na nekolicini medija, kao i 90ih, ali tada je internet tek pristizao u Srbiju (dok je danas sveprisutan), pa su građanske opcije opet postizale rezultate. I to ne samo u velikim gradovima!
Danas, kada opštinski odbori opozicionih stranaka masovno prelaze u protivnički tabor, grotesknom deluje činjenica da je "Otpor" 2000. godine imao svoj odbor u Miloševićevom "zabranjenom gradu" Požarevcu.
Danas, kada opštinski odbori opozicionih stranaka masovno prelaze u protivnički tabor, grotesknom deluje činjenica da je "Otpor" 2000. godine imao svoj odbor u Miloševićevom "zabranjenom gradu" Požarevcu.
Uzmimo jedno: 1996. godine, koalicija "Zajedno" je ukupno, na teritoriji Srbije imala 2-3 medija na raspolaganju (radio stanice "Indeks" i "B92", te novine "Naša Borba"), pa su bili prinuđeni na terenski rad - koji je rezultirao pobedom na lokalnim izborima. Današnja opozicija na raspolaganju (ipak) ima desetak medija (ne mnogo, no ipak više nego 2000.), punu snagu interneta i društvenih mreža: no čini se da je upravo to otupilo oštricu njihovog delanja - u slobodi da svako iznosi svoje mišljenje, od drveća se ne vidi šuma.
Takođe, nedostaje mnogo one kreativnosti, koja je krasila antirežimsku borbu pre 5. oktobra. Na primer (čisto kao ideja), kada se organizuje neki protest, zašto neko u "kraju" ne bi odštampao stotinak letaka i ubacivao ih komšiluku po sandučićima i tako "razbio" blokadu? "Ah, nećemo da uznemiravamo komšiluk". Zašto se na protestima na po pola sata ne bi bile blokirane saobraćajnice, da ostatak građanstva shvati da se nešto "vanredno" događa (u tom smislu, odajem priznanje taksistima)? "Ah, nećemo da uznemiravamo učesnike u saobraćaju". Čemu finoća u ovom slučaju? Stvarno, čemu!? I prema kome!? Znate da neko u nekom selu i dalje zavisi od radio programa? Povežite se sa radio-amaterima i pustite piratski signal! Kad ima volje, ima i načina!
Takođe, nedostaje mnogo one kreativnosti, koja je krasila antirežimsku borbu pre 5. oktobra. Na primer (čisto kao ideja), kada se organizuje neki protest, zašto neko u "kraju" ne bi odštampao stotinak letaka i ubacivao ih komšiluku po sandučićima i tako "razbio" blokadu? "Ah, nećemo da uznemiravamo komšiluk". Zašto se na protestima na po pola sata ne bi bile blokirane saobraćajnice, da ostatak građanstva shvati da se nešto "vanredno" događa (u tom smislu, odajem priznanje taksistima)? "Ah, nećemo da uznemiravamo učesnike u saobraćaju". Čemu finoća u ovom slučaju? Stvarno, čemu!? I prema kome!? Znate da neko u nekom selu i dalje zavisi od radio programa? Povežite se sa radio-amaterima i pustite piratski signal! Kad ima volje, ima i načina!
Dva ključna medija sklona opoziciji, "Danas" i "N1", takođe prave brojne greške u koracima.
Najpre, režim je u tako "povoljnoj" poziciji, da može nekažnjeno da pravi brojne afere i aferice. No, ovi mediji se poput hepo-kocka neselektivno "pale" na svaku od tih gluposti, sa gotovo podjednakim žarom. Npr, rušenje u Savamali je velika afera, te je o tome potrebno intenzivno izveštavati. Ali, javni poziv na otvaranje septičke jame u okolini Leskovca nije velika afera. Pogađate: "Danas" i "N1" su potrošili dane i dane izveštavanja i o tom slučaju. U tom smislu, početna "energija" izveštavanja o aferi "Niški aerodrom" se potrošila, te sada SNS može da iskoristi anesteziranost i zasićenost javnosti, pa da "progura" željenu odluku.
Nije tajna da je naročito "Danas" blizak građanskoj opciji, i to iz očitih razloga: brojni članovi uredništva ovih novina su visoko kotirani članovi Jankovićevog PSG-a, a neguje veze i sa drugim građanskim pokretima. Usled takve uredničke politike, vrlo često se desi da im ljudi sumnjivih kompentencija, a "ispravnih" političkih stavova vode stručne kolumne - npr. Karlo Polak - čovek blizak pokretu "Ne da(vi)mo Beograd".
Tako da kada "Danas" ima određena ekskluzivna saznanja o stanju u opoziciji, on se, de fakto, pretvara u glasnik Jankovićevog pokreta, jasno zauzimajući jednu stranu u celokupnom opozicionom korpusu. "N1", sa druge strane, drži stranu svakoj političkoj opciji, koja deluje na sličnim frekvencijama američkih liberala. Tako se u studiju kod Minje Miletić vrlo često mogu videti i (realno) sasvim marginalizovani likovi, poput Čedomira Jovanovića, te raznolike aktivistkinje i aktivisti pokreta za koje jeste, ili ni u ludilu niste čuli.
Ideju da je 2000. godine Milošević napustio vlast, zato što je DOS uživao veliku medijsko-finansijsku podršku od strane Zapada, treba prihvatiti, no uz zrno soli. Aktuelna situacija je, u tom smislu, znatno uporedivija sa onom iz 1996. godine. Naime, pošto je Milošević od "balkanskog kasapina" (koji je, pak, bio neophodan da bi Zapad nametnuo svoje uslove mira u bivšoj Jugoslaviji) ponovo postao "princ mira na Balkanu", Zapad je bio relativno ravnodušan, te opoziciji nije ostavljeno mnogo prostora za nadu da će sa te strane dobiti logističku podršku. Koalicija "Zajedno" je, stoga, odradila daleko bolji posao od DOS-a, jer je makar na jednom nivou uspela da preotme vlast.
Nije tajna da je naročito "Danas" blizak građanskoj opciji, i to iz očitih razloga: brojni članovi uredništva ovih novina su visoko kotirani članovi Jankovićevog PSG-a, a neguje veze i sa drugim građanskim pokretima. Usled takve uredničke politike, vrlo često se desi da im ljudi sumnjivih kompentencija, a "ispravnih" političkih stavova vode stručne kolumne - npr. Karlo Polak - čovek blizak pokretu "Ne da(vi)mo Beograd".
Tako da kada "Danas" ima određena ekskluzivna saznanja o stanju u opoziciji, on se, de fakto, pretvara u glasnik Jankovićevog pokreta, jasno zauzimajući jednu stranu u celokupnom opozicionom korpusu. "N1", sa druge strane, drži stranu svakoj političkoj opciji, koja deluje na sličnim frekvencijama američkih liberala. Tako se u studiju kod Minje Miletić vrlo često mogu videti i (realno) sasvim marginalizovani likovi, poput Čedomira Jovanovića, te raznolike aktivistkinje i aktivisti pokreta za koje jeste, ili ni u ludilu niste čuli.
Ideju da je 2000. godine Milošević napustio vlast, zato što je DOS uživao veliku medijsko-finansijsku podršku od strane Zapada, treba prihvatiti, no uz zrno soli. Aktuelna situacija je, u tom smislu, znatno uporedivija sa onom iz 1996. godine. Naime, pošto je Milošević od "balkanskog kasapina" (koji je, pak, bio neophodan da bi Zapad nametnuo svoje uslove mira u bivšoj Jugoslaviji) ponovo postao "princ mira na Balkanu", Zapad je bio relativno ravnodušan, te opoziciji nije ostavljeno mnogo prostora za nadu da će sa te strane dobiti logističku podršku. Koalicija "Zajedno" je, stoga, odradila daleko bolji posao od DOS-a, jer je makar na jednom nivou uspela da preotme vlast.
Da li je sve izgubljeno za građansku Srbiju?
Smatram da uvek treba završiti tekst u kudikamo optimističkom tonu. Ukoliko se vratimo na devedesete godine, građanska opcija iz aktivizma te decenije može mnogo da nauči. No, nipošto ne bi smela da kopira tadašnje aktivnosti (banalan primer je propali pokušaj zviždanja kroz prozor u 19:30 pre nedavnih lokalnih izbora). Prvo, borba protiv bilo koje vlasti podrazumeva brojne neprijatnosti. Generacije mladih su pre oko dve decenije na njih bile spremne, a ako bilo kakve promene u dogledno vreme žele nove generacije, i one moraju biti spremne na neprijatnosti. I mnogo, mnogo, mnogo kreativnog i disciplinovanog terenskog rada.
Aktivistički pokreti previše "multitaskuju" i gube vreme i energiju: jednog dana se protestuje protiv diktature, drugog protiv lošeg stanja u kulturi, trećeg se sprečava iseljavanje stanara iz zgrade predviđene za rušenje, četvrtog se čuvaju borovi na Petlovom Brdu.
To se objašnjava potrebom da se priđe "običnom čoveku", da se vlast menja "odozdo nagore". Ali, problem sa takvim pristupom je što pokreti, u tom slučaju, sve više liče na čoveka koji pliva sam nasuprot velikih talasa: tek što se jedva izbori sa jednim, nadolazi drugi, koji ga - po pravilu - potopi. Upravo iz tog razloga je pokret "Ne da(vi)mo Beograd" u najvećoj meri marginalizovan.
Moje shvatanje je da riba ipak smrdi od glave, i da se najpre mora ukloniti ta glava, kako bi riba mogla da se očisti. Stoga, mora biti postavljen jasan program i još jasniji cilj: odlazak režima Aleksandra Vučića. Bilo kakva dodatna fusnota je, u ovom momentu, suvišna. Evrointegracije su na sve dužem štapu, ne toliko krivicom Srbije, koliko zbog stanja u samoj Evropskoj Uniji. Ovo nikako ne znači da se ne treba boriti za standarde kakve postoje u EU: to ne spore čak ni "Dveri".
Moje shvatanje je da riba ipak smrdi od glave, i da se najpre mora ukloniti ta glava, kako bi riba mogla da se očisti. Stoga, mora biti postavljen jasan program i još jasniji cilj: odlazak režima Aleksandra Vučića. Bilo kakva dodatna fusnota je, u ovom momentu, suvišna. Evrointegracije su na sve dužem štapu, ne toliko krivicom Srbije, koliko zbog stanja u samoj Evropskoj Uniji. Ovo nikako ne znači da se ne treba boriti za standarde kakve postoje u EU: to ne spore čak ni "Dveri".
Samim tim, rešenje koje se nameće je: širok savez svih snaga koje bi se nedvosmisleno borile protiv ove vlasti. Sve drugo bi samo produžilo rok trajanja Vučićevom režimu.
DOPUNA (posle prvih reakcija): Ne bih želeo da se stekne utisak kako u ovom članku veličam građansku opoziciju 1990ih godina. Ona je, takođe, imala svoje brojne slabe tačke. Konkretan primer je faktička saradnja DS-a sa SPS-om u saveznoj skupštini 1993. godine, i to na Đinđićevu inicijativu.
Uostalom, da je slabosti bilo, svedoči činjenica da je (pre izbora 1996. godine) tadašnja građanska opcija imala u najmanju ruku iste probleme kao i ova današnja: nejedinstvo, nejasan plan, nejasnu strukturu, te brojne koalicije i saveziće. Isto tako, brojne stranke su više puta menjale stranu (Nova Demokratija Dušana Mihajlovića).
No, činjenica da je posle više od pola decenije pronađen modus operandi samo potvrđuje da nije sve izgubljeno ni za aktuelnu opoziciju. Slično kao i 1990ih godina, i sada se priča da ovakva opozicija nema šanse da bilo šta uradi u skorije vreme, jer njen birački korpus masovno odlazi iz zemlje. Mada je tačno da u emigraciju primarno odlaze glasači političkih opcija protivnih režimu, biračka struktura se ipak nije toliko izmenila (čak i na duže staze), pa da može da se govori kako je aktuelni režim stvorio sve preduslove da vlada večno. Radi se o činjenici da je opozicioni korpus duboko razočaran dvanaestogodišnjom vladavinom fragmentisanih opcija nastalih iz DOS-a, te bojkotuje izbore. Jedini način da mu se promeni stav je, dakle, ujedinjenje.
Ali, treba reći da se do sada nije iskristalisala osoba koja bi imala ujediniteljske sposobnosti. Možda takva ličnost već dela na političkoj sceni, ali je, jednostavno, u drugom planu.
DOPUNA (posle prvih reakcija): Ne bih želeo da se stekne utisak kako u ovom članku veličam građansku opoziciju 1990ih godina. Ona je, takođe, imala svoje brojne slabe tačke. Konkretan primer je faktička saradnja DS-a sa SPS-om u saveznoj skupštini 1993. godine, i to na Đinđićevu inicijativu.
Uostalom, da je slabosti bilo, svedoči činjenica da je (pre izbora 1996. godine) tadašnja građanska opcija imala u najmanju ruku iste probleme kao i ova današnja: nejedinstvo, nejasan plan, nejasnu strukturu, te brojne koalicije i saveziće. Isto tako, brojne stranke su više puta menjale stranu (Nova Demokratija Dušana Mihajlovića).
No, činjenica da je posle više od pola decenije pronađen modus operandi samo potvrđuje da nije sve izgubljeno ni za aktuelnu opoziciju. Slično kao i 1990ih godina, i sada se priča da ovakva opozicija nema šanse da bilo šta uradi u skorije vreme, jer njen birački korpus masovno odlazi iz zemlje. Mada je tačno da u emigraciju primarno odlaze glasači političkih opcija protivnih režimu, biračka struktura se ipak nije toliko izmenila (čak i na duže staze), pa da može da se govori kako je aktuelni režim stvorio sve preduslove da vlada večno. Radi se o činjenici da je opozicioni korpus duboko razočaran dvanaestogodišnjom vladavinom fragmentisanih opcija nastalih iz DOS-a, te bojkotuje izbore. Jedini način da mu se promeni stav je, dakle, ujedinjenje.
Ali, treba reći da se do sada nije iskristalisala osoba koja bi imala ujediniteljske sposobnosti. Možda takva ličnost već dela na političkoj sceni, ali je, jednostavno, u drugom planu.
Коментари
Постави коментар