Osvrt: zašto blokade kasne 14 meseci?

Blokade saobraćaja u Srbiji su presudan čin u borbi građana protiv ekonomskog terora, koji se sprovodi u organizaciji aktuelnog režima...

...Ovo bi bila rečenica, koju bih napisao da je dan (kao što jeste) ponedeljak, a datum (kao što nije) 10. april 2017. godine.
Pogađate, ovde aludiram na Protest protiv diktature, organizovan posle predsedničkih izbora prošle godine. 

Argument protiv toga bi mogao da bude da se, u tematskom smislu, ova dva protesta ne mogu dovesti u međusobnu vezu. No, ukoliko se vidi metod organizacije, koje stranice na društvenim mrežama su po tom pitanju najaktivnije, i sve tome slično - dolazi se do zaključka da aktuelne blokade predstavljaju nastavak prošlogodišnjih aktivnosti. 

Ne treba se zavaravati i misliti da je ovaj protest usmeren isključivo protiv poskupljenja goriva i - više nego očekivanih - drugih poskupljenja. Kao i oko predsedničkih izbora, bio je potreban nekakav povod (sada svakako slabiji nego lani), da dođe do kakve-takve "eksplozije" nezadovoljstva.

Ali sve što se događa - stiže dosta kasno.

Naime, 8. aprila 2017. godine, kada su desetine hiljada ljudi šetale ulicama Beograda, postalo je jasno da refleksni revolt mora da preraste u ozbiljniju pobunu kako bi uopšte opstao. To se jednostavno nikada nije dogodilo, iz prostog razloga što građanska opcija (nominalno) nije želela da provocira bes šire javnosti, a nezvanično, i zato što je opozicija želela da formira neku vrstu kohabitacije sa režimom. Jedan od predloga za radikalizaciju protesta, koji je tada bio izrečen, glasio je da treba blokirati ključne saobraćajnice u Beogradu: Autokomandu, Gazelu, Slaviju,... Iz gorenavedenih razloga, to se jednostavno nikada nije dogodilo.

Iako sa zakašnjenjem, protest je načelno dobro osmišljen i potencijalno može (ili je mogao) da pogodi metu. Levičarske i desničarske grupe su (kao i u najboljem trenutku Protesta protiv diktature) ujedinjene. Zaustavljanje saobraćaja na ključnim mestima u zemlji, potencijalno, može da vodi nečemu, što Srbija od predpetooktobarskih dana nije iskusila: zaustavljanju privrede i generalnom štrajku.

Ali: po svemu sudeći, sve to nije realno.
Građanske grupe, okupljene na društvenim mrežama, svoje napore svode na entuzijazam nekoliko desetina pojedinaca. Na stranu činjenicu da ovi organizatori najodlučnije odbijaju saradnju sa političkom opozicijom (koja, pak, nesumnjivo ima svoje pipke u organizaciji), veliki problem ponovo predstavlja njihovo različito tumačenje šta treba činiti. Ponovo se susrećemo sa tragikomičnim scenama: zaustavljanje kolone sa patrijarhom, besni Savo Milošević, pretnje "Alkatrazom",...
Nedostatak dobrog menadžera celokupne političko-socijalne opozicije je hroničan problem, otkako je DS izgubio vlast 2012/2013. godine.

No, nezadovoljstvo, svakako, kulja i u nekom trenutku će pronaći svoj put do površine. Još uvek je nejasno kako.