Osvrt pred letnju pauzu

Iz nekog razloga smatram da nije dobro praviti rezimee proteklog vremena samo oko Nove godine. Zapravo, da li po navici iz školsko-akademskih vremena, ili iz realnih razloga, tek presek društveno-političkih okolnosti je najbolje napraviti na leto, jer novi ciklus kreće od septembra... 

Za nama je prva godina Vučićevog mandata kao predsednika Srbije, te prva godišnjica kabineta Ane Brnabić (što je - uz vrlo male izmene - ista ona Vučićeva vlada iz 2016. godine). Od prošlog septembra, politički život u Srbiji (i u vezi sa njom) je bio dosta živahan, ali ujedno i dalje obeležen autokratijom jednog čoveka i njegove stranke, koji nisu imali ozbiljnijih izazova.

Najskuplja reč 

Na red je došlo konačno "rešenje" za pitanje svih pitanja: Kosovo. U javnosti se sve ređe pominjalo kako "Srbija nikada neće priznati nelegalnu nezavisnost Kosova", a sve češće kako će "Vučić uraditi nešto dobro za ovaj narod, iako zna da će ga to puno koštati". Više puta je odlagano formiranje Zajednice srpskih opština, a na kraju - u ovom trenutku - ona nije ni blizu osnivanja. A onda je "puklo" - 16. januara 2018. godine, u Kosovskoj Mitrovici je ubijen lider stranke "Srbija, Demokratija, Pravda", Oliver Ivanović. Vlast iz Beograda, koja je medijskim putem satanizovala Ivanovića, momentalno je pokušala da spere ljagu sa sebe, prekidajući dijalog u Briselu, te optužujući vlasti u Prištini za nesaradnju i prikrivanje dokaza. Ipak, najveću istinu je izgovorio Rasim Ljajić: Ivanovićeve ubice se nikada neće otkriti. Zaista, kako su prolazili meseci i tenzije (veštački) podizane, sve manje su šanse da pre nekog veoma ozbiljnog "ustupka" sa srpske strane bilo šta Beograd dobije. "Puštanje" Kosova da uđe u Ujedinjene nacije se, na kraju, pokazuje još i kao neki minimum - čak će se i Rusija sa time saglasiti ako joj Srbija dozvoli (videćemo da li će opet pasti neka trgovina oko Krima), a s obzirom na to da se ovih dana pominje i referendum, nije nemoguće da će famozna "preambula" uz još nekoliko članova Ustava, biti izmenjena, ne bi li, pre ili kasnije, došlo do punog priznanja.

Epopeja unije (EU)

U međuvremenju, Evropska unija je i dalje u grču, koji se reflektuje na njeno proširenje, te joj u interesni teren sve više ulaze Amerikanci, Rusi, Turci, Arapi, Kinezi,... Dok traje bolni Bregzit, postavlja se pitanje u kom formatu će se ova zajednica država nadalje razvijati. Nemačka, kao predominantna sila (u ekonomskom smislu) pokušava da nametne svoju volju, no to ne nailazi na odobravanje brojnih zemalja (Višegradska grupa, Italija, pa čak i Austrija i Francuska nisu baš oduševljene time šta se diktira iz Berlina, naročito po pitanju migrantske krize). Nabačena godina 2025, kao neki fantomski datum kada bi moglo biti sledeće proširenje (Srbija i Crna Gora) sve više izmiče, naročito posle izjave Emanuela Makrona da je prvo neophodno da unija reši svoje unutrašnje probleme.
Čvrst stisak prekoatlantskog brata, trenutno oličen u nekonvencionalnom Donaldu Trampu je demonstrirao svoju moć, rešivši za svega par meseci problem koji je tinjao četvrt veka: pitanje imena (Severne) Makedonije.
Da li će možda isti recept biti primenjen za Kosovo?

Lapot radnika. Kratež

Više različitih protesta radnika - recimo u "Fijatu" i "Goši" - završili su se na štetu radnika: dok je u Kragujevcu još i postignut nekakav kompromis, radnicima je zabranjen bilo kakav štrajk u narednih nekoliko godina, dok je "Goša" i definitivno otišla u stečaj. S tim u vezi, vredi napomenuti i novije događaje (one još uvek aktuelne), prema kojima u stečaj odlazi i "Azotara" (posle čega verovatno sledi privatizacija), dok su uslovi rada u "Juri" i dalje veoma teški. Protesti zbog niske otkupne cene malina su utihnuli i propali. Protesti zbog visoke cene goriva su takođe utihnuli.

Opozicija...

Nazad na jesen 2017. godine. Poslednji trzaji Protesta protiv diktature, fragmentisane demonstracije građanskih opcija okupljenih oko Jankovića (koje će ubrzo prerasti u Pokret slobodnih građana), te raznih sindikata su vredni zaborava. Već u to vreme se postavljalo pitanje kada će biti raspisani gradski izbori, ko će s kim i u koliko kolona. Do kraja godine se isprofilisalo da će jednu veću grupu činiti Jankovićev PSG, Jeremićeva Narodna stranka, te mala i neformalna grupacija okupljena oko bivšeg gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa. Najpre je izgledalo da će sa njima Demokratska stranka, a možda čak i "Dveri" i "Dosta je bilo". Kasnije su liste odvojeno prijavili DS-SDS-NS i "Dveri"-"Dosta je bilo". O tome kako su prošli, kroz nekoliko redova.

U međuvremenu, Jankovićev PSG je pokazao da je nakrivo nasađen: brojne ličnosti koje su ga podržale na predsedničkim izborima su odbile da uđu u novi pokret, a neke su ga čak napustile nedugo po osnivanju. Ništa bolje nije prošao ni dve-tri godine stariji "Dosta je bilo", koji se podelio na više frakcija. Svojevrsno "samoubistvo iz zasede" je izvršio ranije jedini solidan građanski pokret - "Ne da(vi)mo Beograd", i to posle samostalnog neuspešnog izlaska na gradske izbore (nagađam: po savetu Jove Bakića). Narodna stranka, pak, u ovom trenutku pokazuje da je zrelije postavljena (videćemo, naravno, nadalje kako će se to razvijati).

Već pominjani gradski izbori su se pokazali kao trenutak istine i preispitivanja, a nažalost ili na sreću, jedino se strategija Đilasove liste pokazala kao ispravna: izuzev lokalne Šapićeve liste, svi drugi opozicionari su završili ispod cenzusa: izbori od 4. marta su bili masovno čistilište za sve stranke, koje su činile opoziciju 90ih, a vlast do pre manje od 10 godina (što me je ujedno i nateralo da pišem ovaj blog). Srbija je uz gotovo iznenađujuću dominaciju vladajućeg dvojca SNS-SPS na biralištima dobila potpuno novu političku scenu. 

Iako prividno loši, ovi izbori su, zapravo, odlični za opoziciju. Sami po sebi su pročistili scenu i stavili do znanja raznim političkim egzibicionistima da je varirano ponavljanje iste strategije iz ciklusa u ciklus potpuno pogrešno, te da u ovom momentu moraju da se zanemare političko-ideološko-ciljne razlike, i da se udruži protiv zajedničkog protivnika... Bez obzira što, putem "Tvitera", prof. Dušan Teodorović, Vesna Pešić i Filip Ejdus uglas ponavljaju kako "treba podržati Vučićev plan za Kosovo, jer je ono ionako izgubljeno, pa onda kandidovati ideje". Takva bitka ne bi dala rezultata.
U prilog činjenici da i u pojedinim "grešnim" strankama dolazi do razumevanja da su "zabrljale" govore i unutarstranački izbori u DS-u, te pobeda pragmatičnog Zorana Lutovca. 

Konačno, jedan osvrt na najnovije vesti, koje mogu dovesti do realizacije dugo i žedno/željno iščekivane opozicione koalicije. Kao što sam pisao prošle nedelje, može se ispostaviti čak i kao veoma dobro što savez nije formiran refleksno posle izbora. Ovako su se isprofilisali ciljevi, program, pa čak i tehničke stvari (poput broja poslanika), te je jasno za koga ima, a za koga nema tu mesta.
Naravno, to je samo deo puta koji treba preći. SZS će nesumnjivo biti veoma, veoma napadan od strane režima, ali i od strane građanskih aktivista (barem prvo vreme), te i od dojučerašnjih saveznika. No, nažalost ili na sreću, to jeste put kojim mora da se krene.

Koliko je vanredna situacija u političkom smislu, svedoči činjenica da sam, posle svega što se događalo 2008. godine, bio siguran da nikada više neću videti DS i DSS pod istim krovom... 

Dragi čitaoci, osim ukoliko se ne dogodi nešto vanredno, čitamo se u septembru.