Burno političko leto
A da li će da usledi i toliko dugo iščekivana "vruća politička jesen", ostaje da se vidi...
Početni plan je bio da na ovom blogu zavlada zatišje do 1. septembra. To bi i bio slučaj da se stvari odvijaju kao u prethodnih nekoliko leta. No, dragi čitaoci, leto 2018. godine je sve, samo ne mirno u političkom smislu. Ovako burno političko leto ne pamtim od 2000. godine.
Tome kumuju dva međusobno blisko isprepletana razloga: kulminacija kosovske diplomatske drame i formiranje (kudikamo) širokog opozicionog fronta.
Tome kumuju dva međusobno blisko isprepletana razloga: kulminacija kosovske diplomatske drame i formiranje (kudikamo) širokog opozicionog fronta.
Premise
Ako ste kao i autor ovog bloga deo šire javnosti, koja se koliko-toliko trudi da bude upućena u to šta se dešava u svetu oko vas, verovatno vam je jasno da se ovog puta zaista događa nešto vanredno, te da to nije posledica pukih režimskih spinova. Opet, kao ni bilo ko, ko nije sasvim uključen u politički proces, ne možete imati punu sliku. Stoga se sve svodi na nekoliko polaznih premisa.
U mom slučaju, shodno informacijama koje sam "posakupljao" u prethodnih nekoliko nedelja i meseci (uz sve rezerve da grešim), one su sledeće:
U mom slučaju, shodno informacijama koje sam "posakupljao" u prethodnih nekoliko nedelja i meseci (uz sve rezerve da grešim), one su sledeće:
- Sve zemlje Zapada žele da se u narednih nekoliko meseci završi priča oko srpsko-albanskog spora na KosovuU tom smislu postoje izvesne razlike između Nemačke i Velike Britanije sa jedne strane, koje se zalažu za koliko-toliko rigidnu poziciju, u smislu da "dve" države treba međusobno da se priznaju, makar faktički (u smislu da Srbija ne treba da blokira put Kosova u međunarodne institucije - čitaj - UN); te SAD i Francuske, koje jesu za nešto "kreativnije" rešenje, koje bi, recimo, podrazumevalo izmenu granica - takvu da preševska dolina pripadne Kosovu, no nije sasvim jasno da li bi sever Kosova pripao Srbiji, ili bi dobio samo širu autonomiju. Moguće je da SAD-u i Francuskoj nije od krucijalnog značaja ni to da li će Kosovo dobiti stolicu od UN-a, koliko faktičko stanje na terenu.
- Administracija SAD-a i Rusije jesu postigle neku vrstu dogovora
Pod time ne podrazumevam da su te pregovore vodili direktno Putin i Tramp: tačno je da je njima dvojici Balkan pri dnu prioriteta. No, naivno je verovati da neki dalji zamenici nisu imali Srbiju i Kosovo na agendi, koju su dvojica lidera samo "verifikovali" u dve rečenice, prilikom nedavnog sastanka u Helsinkiju. Taj dogovor je mogao biti, recimo, da Rusija ublaži stav oko Kosova, kako bi Amerika ublažila stav oko Krima i(li) Južne Osetije/Abhazije. - Kina na Balkanu ima "samo" jake trgovinske interese
Nadati se da će, posle eventualne "prodaje" sa ruske strane, Kina biti ta koja će uložiti veto i braniti srpske interese je naivno. Kineski ambasador jeste uputio dobre savete srpskim vlastima, u smislu da oko ozbiljnih diplomatskih sporova vredi čekati, pa makar to trajalo i decenijama. Ono čemu se Srbija od strane ove zemlje može nadati je, u najboljem slučaju, uzdržan glas na Savetu bezbednosti UN-a.
Ipak, daleko od toga da Balkan - u celosti - nije značajan Kini. Najmnogoljudnija zemlja na svetu i druga planetarna ekonomija neće štedeti novac da oporavi putnu infrastrukturu na našem poluostrvu, kako bi iz (svoje) luke u Pireju preplavila evropsko tržište svojom robom i (možda) na taj način istisla višedecenijsku dominaciju SAD na Starom Kontinentu. - "Velike sile" različito vide političku budućnost Aleksandra Vučića
Krenimo od ideje da je 2012. godine Vučić (tada, najpre, kao sekundarna ličnost u SNS-SPS vlasti) zaista "podržan", ne bi li ispunio ono, što njegovi prethodnici od ere Slobodana Miloševića nisu hteli, ili nisu mogli da učine. U tom smislu, ključnu rolu je odigrala Nemačka (kao najvažniji centar unutar EU), no uz podršku svih drugih zapadnih zemalja. Rusija i Kina su bile ravnodušne, dokle god su njihovi interesi u značajnoj meri zastupljeni (u slučaju Rusije, stalno prisustvo SPS-a u vlasti, te jaka SPC; a u slučaju Kine jaki trgovinski odnosi).
Situacija je sada, pak, nešto drugačija, jer na površinu isplivavaju različiti stavovi šta sa Vučićem treba činiti po okončanju kosovskog pitanja.
Nemačka u njemu prepoznaje "jakog" partnera, sa kojim bi i narednih godina mogla da sarađuje i po drugim pitanjima: jeftina radna snaga, status Republike Srpske, pitanje migranata. Vučić od zapadnih administracija na svaki način pokušava da "kupi" još vremena za svoj način vladavine, a čini se da jedino od Nemaca dobija pune simpatije.
Sa druge strane, Amerikanci u Nemcima sve više prepoznaju konkurenciju svojim sopstvenim političko-ekonomskim interesima na Balkanu i (generalno) u Evropi. Slična situacija je i sa Britancima, koji, posle Bregzita, moraju da konsoliduju svoj globalni uticaj. Francuska je, u tom smislu, još uvek neutralna, mada se pokazuje kako Makron (možda različito od nekih početnih očekivanja) sve više inklinira dobrim odnosima sa anglo-američkim partnerima.
Završna partija šaha
Postoji još jedan paradigmatski problem u tome kako SAD, Velika Britanija i Francuska percipiraju Vučića. Ko god je u ovim zemljama na vlasti ("nepredvidivi" Tramp, pragmatični Makron ili "druga čelična lejdi" Tereza Mej), one ostaju najznačajnije demokratske države na svetu. Sa druge strane, u istorijskom smislu, Nemačka to nikada nije bila i - paradoksalno - njenu demokratiju su posle Drugog svetskog rata "instalirale" upravo ove tri zemlje. U međuvremenu, nemačka privreda je postala najmoćnija u Evropi, pa je samim tim ova zemlja došla u situaciju da može da postavlja uslove kakve želi ostalim državama kontinenta. Nekako je preko noći zaboravljeno da dobar deo duga iz Drugog svetskog rata još uvek nije otplaćen, te su se odjednom brojne evropske ekonomije našle u finansijski zavisnom položaju spram Berlina. Ukratko, veći deo EU je u ekonomski zavisnom položaju spram Nemačke, te je unija postala institucionalni okvir, kako bi Nemačka stupila na scenu velikih sila, što samostalno nikako ne bi mogla da učini.
Uostalom, puko praćenje tragova o tome odakle dolazi propaganda o tome kako je "jedinstvena Evropa najveća svetska sila" vodi do Berlina i zastrašujuće podseća na određene postere iz vremena Trećeg Rajha.
Uostalom, puko praćenje tragova o tome odakle dolazi propaganda o tome kako je "jedinstvena Evropa najveća svetska sila" vodi do Berlina i zastrašujuće podseća na određene postere iz vremena Trećeg Rajha.
No, takva politika ne doživljava uvažavanje drugih "zapadnih partnera", te u tom smislu, najpre, treba razumeti odluku Velike Britanije da napusti EU, a onda i SAD (što je Trampova administracija samo uobličila) da "krnju" EU doživi kao konkurenciju.
Naravno, SAD je trenutno i u trgovinskom ratu sa Kinom, koja (kao što sam pre nekoliko pasusa napisao) i sama ima značajne trgovinske interese na Balkanu.
Da li je (još uvek) najveća svetska sila spremna da prepusti Evropu ili Balkan konkurentima bez borbe? Odgovor se sam nameće.
Unutrašnje igre
Shvatite to kako želite, ali upravo u kontekstu prethodne rečenice treba razumeti i stvaranje opozicionog Saveza za Srbiju. Mnoge, kojima deluje da je opozicija u Srbiji još uvek privid, pozivam da protrljaju oči. Naravno, postoje razlozi za takav njihov stav.
Prvi je: medijska blokada i pitanje kako se dotična može probiti.
Ništa lakše od toga - parafraziraću Jasminu Lukač iz "Danasa" i "Demostata": dovoljno je kupiti jednu ozbiljnu televizijsku stanicu, jedne novine i angažovati tim internet "influensera". Dodaću, možda čak iskoristiti i Berluskonijev model, te napraviti jaku mrežu "slobodnih" lokalnih stanica, koje će "reemitovati" isti program. Tu su i kreativne ideje poput bacanja letaka iz aviona ili čak dronova, pa čak i ubacivanje dotičnih u poštanske sandučiće. Te, nadasve, mnogo, mnogo terenskog rada, naročito u narednim nedeljama i mesecima. Jasmina Lukač, štaviše, implicira da se po tom pitanju već nešto i preduzima ispod površine.
Drugi razlog za ovo "nepoverenje" je činjenica da se u SZS nije okupila cela opozicija, već samo njen (dosta veći) deo. Građansko-liberalna opcija, razni aktivisti i savez oko Aleksandra Šapića su ostali izvan. Dok mi je Šapićeva odluka još uvek izvesna enigma (pripisaću je izvesnom političkom neiskustvu, a ne kolaboracionizmu sa vlastima), građansko-liberalni pokreti i aktivisti smatraju da je nova koalicija "previše skrenula udesno". Problem sa njihovim delanjem je u tome što su spoljno-politički bliski onoj ideji za koju se upravo zalaže Nemačka (EU nema alternativu), kojoj u ovom momentu ta vrsta ideologije, pak, nije neophodna, a i već ima "svog čoveka" na vlasti. Da su se u svojoj "slobodi" da biraju sa kim će u koaliciju zaigrali, predstavnici PSG-a su kasno shvatili, naime, tek je juče (1. avgusta) Saša Janković izjavio kako će (parafraziram): "u nekom trenutku, na neki način sarađivati i sa konzervativnijim delom opozicije".
Treći faktor zbunjivanja je - ideja da SZS (prema ovoj logici) podržava deo Zapada, koji se ujedno zalaže za nezavisnost Kosova, dok ova koalicija primarno želi da očuva Kosovo u sastavu Srbije. Ovo treba razumeti na više načina. Najpre, Kosovo je (možda paradoksalno) u ovom momentu jedini element koji može biti kohezioni faktor najvećem delu opozicionog biračkog tela - što je svim zapadnim analitičarima veoma jasno. Osim toga, Amerikanci (po prirodi svog istorijskog spoljnopolitičkog delanja) nikada nisu pridavali značaj formalnim koracima, poput međunarodnog priznanja, pa čak ni stolice u UN-u. Nagađam da bi im "tajvanski status" Kosova, naročito uz ideju da je ovu samoproglašenu državu priznao dobar deo sveta, bio sasvim zadovoljavajući. Svakako je to nešto na šta bi i oni i administracija u Londonu (a verovatno i ona u Parizu) radije pristali, nego da vide još jedan "preterani" rast nemačkog i(li) kineskog uticaja.
Da u tome ima istine, svedoče nedavna gostovanja Ivice Dačića, Ane Brnabić i Željke Cvijanović Vašingtonu. Svo troje su primali zvaničnici sekundarnog značaja, no po "tretmanu" i reakcijama se vide razlike. Dok je Željka Cvijanović ugošćena u Trampovom hotelu i razgovarala sa ljudima iz njegovog bliskog okruženja (čime su SAD Nemačkoj i Turskoj stavili do znanja da im je vlast u Banjaluci prihvatljiva za saradnju), Dačić i Brnabićeva su vodili razgovor sa srpskim kokusom iz Kongresa. Ministar spoljnih poslova (ne zaboravite: isti onaj, za čije učešće u vlasti se zalaže Moskva) je otvoreno primetio kako se politika SAD menja u smeru "kreativnijih rešenja za Kosovo", dok Ana Brnabić (ista ona, koja za nemačke medije izjavljuje da je "Kosovo bilo deo Srbije") uz kisele osmehe "jedva čeka da se vrati u Beograd".
Da SAD žele svoj veći uticaj na Balkanu, svedoči i iznenadni sentiment njihovih diplomata, te veoma skupa reklama, kojom se ovih dana aludira na Mihajla Pupina i isticanje srpske zastave na Beloj Kući 1918. godine.
Još jedan ozbiljan problem za Vučića predstavlja činjenica da je sada nedvosmisleno (uvek veoma uticajna) Srpska Pravoslavna Crkva protiv bilo kakve (pa makar i implicitne) nezavisnosti Kosova. Da, čak i Patrijarh, za koga se to dugo nije moglo jasno zaključiti. Nadasve, predstavnici SPC-a su pre nekoliko dana imali sastanak sa širim krugom SZS-a (ne samim članovima, već ljudima ideološki bliski, njima: Bećkovićem, Čavoškim, Kovićem,...).
Iako bi neki odmah zaključili kako se Vučiću sprema "savršena oluja", prerano je govoriti o tako nečemu. To me dovodi do završne premise:
Prvi je: medijska blokada i pitanje kako se dotična može probiti.
Ništa lakše od toga - parafraziraću Jasminu Lukač iz "Danasa" i "Demostata": dovoljno je kupiti jednu ozbiljnu televizijsku stanicu, jedne novine i angažovati tim internet "influensera". Dodaću, možda čak iskoristiti i Berluskonijev model, te napraviti jaku mrežu "slobodnih" lokalnih stanica, koje će "reemitovati" isti program. Tu su i kreativne ideje poput bacanja letaka iz aviona ili čak dronova, pa čak i ubacivanje dotičnih u poštanske sandučiće. Te, nadasve, mnogo, mnogo terenskog rada, naročito u narednim nedeljama i mesecima. Jasmina Lukač, štaviše, implicira da se po tom pitanju već nešto i preduzima ispod površine.
Drugi razlog za ovo "nepoverenje" je činjenica da se u SZS nije okupila cela opozicija, već samo njen (dosta veći) deo. Građansko-liberalna opcija, razni aktivisti i savez oko Aleksandra Šapića su ostali izvan. Dok mi je Šapićeva odluka još uvek izvesna enigma (pripisaću je izvesnom političkom neiskustvu, a ne kolaboracionizmu sa vlastima), građansko-liberalni pokreti i aktivisti smatraju da je nova koalicija "previše skrenula udesno". Problem sa njihovim delanjem je u tome što su spoljno-politički bliski onoj ideji za koju se upravo zalaže Nemačka (EU nema alternativu), kojoj u ovom momentu ta vrsta ideologije, pak, nije neophodna, a i već ima "svog čoveka" na vlasti. Da su se u svojoj "slobodi" da biraju sa kim će u koaliciju zaigrali, predstavnici PSG-a su kasno shvatili, naime, tek je juče (1. avgusta) Saša Janković izjavio kako će (parafraziram): "u nekom trenutku, na neki način sarađivati i sa konzervativnijim delom opozicije".
Treći faktor zbunjivanja je - ideja da SZS (prema ovoj logici) podržava deo Zapada, koji se ujedno zalaže za nezavisnost Kosova, dok ova koalicija primarno želi da očuva Kosovo u sastavu Srbije. Ovo treba razumeti na više načina. Najpre, Kosovo je (možda paradoksalno) u ovom momentu jedini element koji može biti kohezioni faktor najvećem delu opozicionog biračkog tela - što je svim zapadnim analitičarima veoma jasno. Osim toga, Amerikanci (po prirodi svog istorijskog spoljnopolitičkog delanja) nikada nisu pridavali značaj formalnim koracima, poput međunarodnog priznanja, pa čak ni stolice u UN-u. Nagađam da bi im "tajvanski status" Kosova, naročito uz ideju da je ovu samoproglašenu državu priznao dobar deo sveta, bio sasvim zadovoljavajući. Svakako je to nešto na šta bi i oni i administracija u Londonu (a verovatno i ona u Parizu) radije pristali, nego da vide još jedan "preterani" rast nemačkog i(li) kineskog uticaja.
Da u tome ima istine, svedoče nedavna gostovanja Ivice Dačića, Ane Brnabić i Željke Cvijanović Vašingtonu. Svo troje su primali zvaničnici sekundarnog značaja, no po "tretmanu" i reakcijama se vide razlike. Dok je Željka Cvijanović ugošćena u Trampovom hotelu i razgovarala sa ljudima iz njegovog bliskog okruženja (čime su SAD Nemačkoj i Turskoj stavili do znanja da im je vlast u Banjaluci prihvatljiva za saradnju), Dačić i Brnabićeva su vodili razgovor sa srpskim kokusom iz Kongresa. Ministar spoljnih poslova (ne zaboravite: isti onaj, za čije učešće u vlasti se zalaže Moskva) je otvoreno primetio kako se politika SAD menja u smeru "kreativnijih rešenja za Kosovo", dok Ana Brnabić (ista ona, koja za nemačke medije izjavljuje da je "Kosovo bilo deo Srbije") uz kisele osmehe "jedva čeka da se vrati u Beograd".
Da SAD žele svoj veći uticaj na Balkanu, svedoči i iznenadni sentiment njihovih diplomata, te veoma skupa reklama, kojom se ovih dana aludira na Mihajla Pupina i isticanje srpske zastave na Beloj Kući 1918. godine.
Još jedan ozbiljan problem za Vučića predstavlja činjenica da je sada nedvosmisleno (uvek veoma uticajna) Srpska Pravoslavna Crkva protiv bilo kakve (pa makar i implicitne) nezavisnosti Kosova. Da, čak i Patrijarh, za koga se to dugo nije moglo jasno zaključiti. Nadasve, predstavnici SPC-a su pre nekoliko dana imali sastanak sa širim krugom SZS-a (ne samim članovima, već ljudima ideološki bliski, njima: Bećkovićem, Čavoškim, Kovićem,...).
Iako bi neki odmah zaključili kako se Vučiću sprema "savršena oluja", prerano je govoriti o tako nečemu. To me dovodi do završne premise:
- Vučić neće predati vlast bez borbe
Razumite i to kako želite. Njegova borba za očuvanje vlasti ulazi u kritičnu fazu, jer je svestan da mu se po silasku sa dotične ne sprema ništa dobro. Internet botovi su aktivniji nego ikada, a gde god je opozicija, tu su i njegovi agresivni aktivisti. "Informer", "Srpski Telegraf", "Pink" i "Studio B" se služe istim onim sredstvima, kao i Miloševićevi (i Vučićevi) mediji 1999. i 2000. godine.
Možda će pokušati da promeni pokrovitelja, pa će umesto Nemačke izabrati nekog drugog - primera radi, možda baš SAD?
Ključno, ukoliko "dobije" razmenu teritorija, verovatno će to predstaviti kao svoju veliku pobedu i sa tim "kapitalom" ići na izbore.
U tom smislu se postavlja pitanje šta opozicija može postići (ne)izlaskom na dotične i koliko vremena ima... Ukoliko se izlazi na izbore, opozicja mora već sada krenuti u žestoku kampanju, nezavisno od toga da li će dotični biti krajem ove, ili početkom naredne godine.
Ukoliko se, pak, ne izlazi, to će svakako predstavljati jaku poruku celom svetu da nešto u srpskom političkom sistemu ne funkcioniše kako treba.
Коментари
Постави коментар