Melting po(in)t
Ne volim mešanje jezika u tekstu, ali ova igra reči na engleskom mi se učinila prigodnom.
Samo neupućeni i najveći SNS optimisti mogu da misle da posle najnovijih događaja, Aleksandar Vučić može makar da sačuva aktuelnu političku moć i popularnost. Dok je ideja da bi čak mogao da je uveća - ravna naučnoj fantastici.
Naravno, to nipošto ne znači da on još (izvesno vreme) neće uživati neograničenu vlast. Ne znači ni da još neko vreme neće imati saradnika u krugovima velikih sila. Ali verovatno znači da je dosegnuta tačka u kojoj je izgubljeno neograničeno poverenje, koje je do sada uživao. Isto tako, svi srednjeročni i dugoročni planovi, koje je imao, najverovatnije padaju u vodu.
Vrlo teško je ispratiti šta se sve događalo prethodnih nedelja.
Najpre, nije sasvim jasno odakle je potekla ideja o podeli Kosova/(novom) razgraničenju. S obzirom na to da se, najpre, raširila iz određenih proruskih krugova, činilo bi se da je sve krenulo iz Moskve. Ipak, izjave Marije Zaharove po dolasku u Srbiju su to demantovale. Činjenica da Evropska Unija (pre svih: Nemačka) takvo rešenje nikada nije ni uzimala u obzir, daje za pravo Vučićevim tvrdnjama da mu je Angela Merkel takav stav ponovila mnogo puta. Ovde treba pomenuti i ideju Vuka Jeremića da će za istu stvar, Vučić koristiti termin "razgraničenje", Tači "korekcija granica", a Merkelova "normalizacija odnosa". U celoj slagalici, od "velikih" igrača ostaje, dakle, SAD. Njihovo više puta ponovljeno gledište da je "vreme za fleksibilna rešenja", pak, nipošto ne znači da su Amerikanci podržali ideju razgraničenja ili podele Kosova (ma šta Saša Radulović tvrdio na "Tviteru"). Primera radi, to može značiti i da Srbija ne mora da prizna nezavisnost, ali da bi trebalo da pusti svoju južnu pokrajinu u međunarodne organizacije i da ne sprečava Kosovo da stupa u odnose sa trećim zemljama. No, sa druge strane, Amerika nikada nije insistirala na neophodnosti zvaničnog priznanja. Na pitanja novinara da li je ideja o podeli potekla od njih, američke diplomate su lukavo oćutale. Ma koliko takve tvrdnje zvučale oportuno, određeni animoziteti, pa čak i diplomatska suprotstavljanja, zaista postoje na relaciji Brisel (Berlin)-Vašington. Ali, za sada se nije iskristalisalo da li se to ispoljava i po pitanju Kosova. Nadasve, još uvek nije jasno da li to igra ikakvu ulogu po pitanju Srbije i Balkana.
Ne treba se zavaravati: pozicija SAD-a po pitanju Kosova je dovoljno kompleksna da će ova zemlja, najverovatnije, insistirati na nastavku trenutnog dijaloga. Evropska unija želi da se to okonča do izbora za evropski parlament u proleće 2019. godine. Amerikanci bi isto voleli da jedan problem, na koji su uticali, bude rešen u optimalnom roku. Ono gde počinju razlike dve zapadne sile je - najverovatnije - šta biva posle. A možda i pre konačnog rešenja.
Evropska unija, verovatno, nalazi koristi u samom Aleksandru Vučiću po okončanju kosovske epopeje. Možda im je koristan kao apsolutni vladar Srbije, u slučaju da Erdogan (možda, pod pritiskom američkih sankcija) odluči da pusti milione izbeglica u Evropu (iako se, ovih dana, u Bosni grade veliki prihvatni centri). Moguće je da im je važan kao neko ko može uticati na rešavanje statusa Republike Srpske. Ili, možda, da uvede Srbiju u NATO?
Sa druge strane, Amerikanci drugačije vide stvar: pitanje arapskih izbeglica im nije od vitalne važnosti (jer je daleko od njihovih obala), prijem Željke Cvijanović od strane tamošnje administracije je pokazao da se može uspostaviti i direktna komunikacija sa Republikom Srpskom, a pitanje članstva Srbije u NATO-u nije od presudne važnosti. Daleko važnije bi bilo sačuvati kakvu takvu geopolitičku poziciju na Starom kontinentu, koja je već čitavu deceniju ozbiljno poljuljana: ne samo zbog rasta Evropske unije, već i zbog dolaska daleko jačeg protivnika: Kine.
Vučićeva izjava da se "kosovski problem neće rešiti za dva-ti meseca, već da će za to trebati mnogo, mnogo, mnogo više" bi, striktno teorijski, od strane njegovih saveznika u Briselu i Berlinu mogla da bude protumačena kao izdajnička.
U međuvremenu, brojni politički događaji u samoj Srbiji potvrđuju da se nešto u dubokom društveno-političkom tkivu, daleko od očiju javnosti, događa.
Najpre, nije sasvim jasno odakle je potekla ideja o podeli Kosova/(novom) razgraničenju. S obzirom na to da se, najpre, raširila iz određenih proruskih krugova, činilo bi se da je sve krenulo iz Moskve. Ipak, izjave Marije Zaharove po dolasku u Srbiju su to demantovale. Činjenica da Evropska Unija (pre svih: Nemačka) takvo rešenje nikada nije ni uzimala u obzir, daje za pravo Vučićevim tvrdnjama da mu je Angela Merkel takav stav ponovila mnogo puta. Ovde treba pomenuti i ideju Vuka Jeremića da će za istu stvar, Vučić koristiti termin "razgraničenje", Tači "korekcija granica", a Merkelova "normalizacija odnosa". U celoj slagalici, od "velikih" igrača ostaje, dakle, SAD. Njihovo više puta ponovljeno gledište da je "vreme za fleksibilna rešenja", pak, nipošto ne znači da su Amerikanci podržali ideju razgraničenja ili podele Kosova (ma šta Saša Radulović tvrdio na "Tviteru"). Primera radi, to može značiti i da Srbija ne mora da prizna nezavisnost, ali da bi trebalo da pusti svoju južnu pokrajinu u međunarodne organizacije i da ne sprečava Kosovo da stupa u odnose sa trećim zemljama. No, sa druge strane, Amerika nikada nije insistirala na neophodnosti zvaničnog priznanja. Na pitanja novinara da li je ideja o podeli potekla od njih, američke diplomate su lukavo oćutale. Ma koliko takve tvrdnje zvučale oportuno, određeni animoziteti, pa čak i diplomatska suprotstavljanja, zaista postoje na relaciji Brisel (Berlin)-Vašington. Ali, za sada se nije iskristalisalo da li se to ispoljava i po pitanju Kosova. Nadasve, još uvek nije jasno da li to igra ikakvu ulogu po pitanju Srbije i Balkana.
Ne treba se zavaravati: pozicija SAD-a po pitanju Kosova je dovoljno kompleksna da će ova zemlja, najverovatnije, insistirati na nastavku trenutnog dijaloga. Evropska unija želi da se to okonča do izbora za evropski parlament u proleće 2019. godine. Amerikanci bi isto voleli da jedan problem, na koji su uticali, bude rešen u optimalnom roku. Ono gde počinju razlike dve zapadne sile je - najverovatnije - šta biva posle. A možda i pre konačnog rešenja.
Evropska unija, verovatno, nalazi koristi u samom Aleksandru Vučiću po okončanju kosovske epopeje. Možda im je koristan kao apsolutni vladar Srbije, u slučaju da Erdogan (možda, pod pritiskom američkih sankcija) odluči da pusti milione izbeglica u Evropu (iako se, ovih dana, u Bosni grade veliki prihvatni centri). Moguće je da im je važan kao neko ko može uticati na rešavanje statusa Republike Srpske. Ili, možda, da uvede Srbiju u NATO?
Sa druge strane, Amerikanci drugačije vide stvar: pitanje arapskih izbeglica im nije od vitalne važnosti (jer je daleko od njihovih obala), prijem Željke Cvijanović od strane tamošnje administracije je pokazao da se može uspostaviti i direktna komunikacija sa Republikom Srpskom, a pitanje članstva Srbije u NATO-u nije od presudne važnosti. Daleko važnije bi bilo sačuvati kakvu takvu geopolitičku poziciju na Starom kontinentu, koja je već čitavu deceniju ozbiljno poljuljana: ne samo zbog rasta Evropske unije, već i zbog dolaska daleko jačeg protivnika: Kine.
Vučićeva izjava da se "kosovski problem neće rešiti za dva-ti meseca, već da će za to trebati mnogo, mnogo, mnogo više" bi, striktno teorijski, od strane njegovih saveznika u Briselu i Berlinu mogla da bude protumačena kao izdajnička.
U međuvremenu, brojni politički događaji u samoj Srbiji potvrđuju da se nešto u dubokom društveno-političkom tkivu, daleko od očiju javnosti, događa.
Istorijski, nije retka pojava da političari samima sebi uskaču u usta. Ipak, činiti to u tako kratkom vremenskom roku, od svega nekoliko dana, specijalitet je aktuelne srpske političke scene. Primarno vladajuće garniture. Za manje od dve nedelje, Vučić je najavio da će uskoro izaći pred javnost sa konačnim predlogom, potom je istakao kako još uvek nema predlog, onda je rekao da "nije tajna da je njegov predlog razgraničenje", da bi sada optuživao opoziciju za to što njegov predlog nije prošao, iako mu je "Angela Merkel nebrojeno puta ponovila šta je njen stav i da je protiv razgraničenja".
Ništa bolji nije ni Vučićev koalicioni partner, Ivica Dačić. Na Vučićev predlog o "razgraničenju" je najpre rekao da je to "ideja SPS-a već deset godina", da bi po dolasku Marije Zaharove on i Nenad Popović počeli da sugerišu kako su za "celo Kosovo u sastavu Srbije".
Zapravo, koliko god to čudno zvučalo, po kuloarima se (naročito od dolaska Zaharove) sve ozbiljnije spekuliše o mogućnosti da SPS (za koga je javna tajna da je u bliskim odnosima sa Rusijom) napusti vladajuću većinu - što mnogi poznavaoci prilika uvek prepoznaju kao siguran znak da će vodeća stranka nedugo potom izgubiti vlast.
U krajnjoj liniji, Lavrovljeva portparolka se nije sastala ni sa Vučićem, ni sa bilo kime iz njegove stranke.
Nezavisno od dnevno-političkog života, čini se da se ovih dana iskristalisalo da Vučić u domaćem društvu ima još jednog jakog protivnika, barem po pitanju Kosova: Srpsku pravoslavnu crkvu. Mnogima je to pobudilo sećanje na činjenicu da se SPC (takođe donegde blizak Rusiji) držao neutralno tokom najvećeg dela Miloševićeve vladavine, da bi Patrijarh Pavle 1999. godine pozvao tadašnjeg predsednika SRJ da podnese ostavku, posle čega je bio izložen medijskoj satanizaciji.
Šta je, dakle, za očekivati od Aleksandra Vučića?
Shodno tome da je mnogo nepoznatih u jednačini međunarodnih odnosa, vredi posmatrati samo njihove odjeke na unutrašnjem planu. Iza Vučića još uvek stoji načelna spoljna podrška, ekstremna medijska mašinerija i - nadasve - izborna kritična masa (insistiram na takvom izrazu, a elaboriraću ga kroz nekoliko redova). U tom smislu, on može da raspiše ne samo referendum (sa maglovitim pitanjem u vezi sa statusom Kosova - iako po ustavu on to ne bi smeo da čini), već i parlamentarne, a što da ne, i nove predsedničke izbore ("Želim da se utvrdi da li posle svega uživam poverenje svog naroda..."). Vidno je nekakava kampanja već u toku.
Tu treba biti jasan: čak i "ujedinjenija" opozicija, u ovakvim okolnostima (pre svega medijskim), na takvim izborima nema naročito šta da traži. Možda će uzeti neko skupštinsko sedište više, ali će se na tome sve završiti. Iako u ukupnom biračkom telu Vučić ne uživa više od 30ak odsto podrške, činjenica je da je "animiranje" apstinenata veoma, veoma komplikovan zadatak.
Kakvu strategiju sačiniti? Ponovo ću upotrebiti englesku poštapalicu - "game changer" bi bilo kolektivno bojkotovati i odbaciti priznavanje izbora, te pozvati sve sopstvene birače da to učine. Na taj način bi:
1) Opoziciono javno mnjenje bilo objedinjeno u apstinenciji,
2) Vučić i njegova klika bi i formalno postali uzurpatori.
Sve i da Vučić maksimalno očuva svoju međunarodnu podršku, sve i da uspe da istera "svoju" opoziciju na birališta (LDP, LSV,...), sve i da ubedi neki deo "prave" opozicije da učestvuje u farsi (Šapićeva stranka), takva situacija bi vrlo teško bila prihvatljiva njegovim zapadnim partnerima. Neki od njih bi, možda, pre izbora ubeđivali građansku opciju da ne bojkotuje izbore (na šta oni čak mogu i da nasednu!), ali činjenica je da pobeda od 80 ili 90% na takvim izborima, uz nisku izlaznost, ipak, ne bi značila mnogo. Tačnije, ne bi značila ništa, jer opozicija bi najzad naučila da ne igra igru koju je on "prešao" toliko puta (da citiram "Tarzaniju").
Ništa bolji nije ni Vučićev koalicioni partner, Ivica Dačić. Na Vučićev predlog o "razgraničenju" je najpre rekao da je to "ideja SPS-a već deset godina", da bi po dolasku Marije Zaharove on i Nenad Popović počeli da sugerišu kako su za "celo Kosovo u sastavu Srbije".
Zapravo, koliko god to čudno zvučalo, po kuloarima se (naročito od dolaska Zaharove) sve ozbiljnije spekuliše o mogućnosti da SPS (za koga je javna tajna da je u bliskim odnosima sa Rusijom) napusti vladajuću većinu - što mnogi poznavaoci prilika uvek prepoznaju kao siguran znak da će vodeća stranka nedugo potom izgubiti vlast.
U krajnjoj liniji, Lavrovljeva portparolka se nije sastala ni sa Vučićem, ni sa bilo kime iz njegove stranke.
Nezavisno od dnevno-političkog života, čini se da se ovih dana iskristalisalo da Vučić u domaćem društvu ima još jednog jakog protivnika, barem po pitanju Kosova: Srpsku pravoslavnu crkvu. Mnogima je to pobudilo sećanje na činjenicu da se SPC (takođe donegde blizak Rusiji) držao neutralno tokom najvećeg dela Miloševićeve vladavine, da bi Patrijarh Pavle 1999. godine pozvao tadašnjeg predsednika SRJ da podnese ostavku, posle čega je bio izložen medijskoj satanizaciji.
Šta je, dakle, za očekivati od Aleksandra Vučića?
Shodno tome da je mnogo nepoznatih u jednačini međunarodnih odnosa, vredi posmatrati samo njihove odjeke na unutrašnjem planu. Iza Vučića još uvek stoji načelna spoljna podrška, ekstremna medijska mašinerija i - nadasve - izborna kritična masa (insistiram na takvom izrazu, a elaboriraću ga kroz nekoliko redova). U tom smislu, on može da raspiše ne samo referendum (sa maglovitim pitanjem u vezi sa statusom Kosova - iako po ustavu on to ne bi smeo da čini), već i parlamentarne, a što da ne, i nove predsedničke izbore ("Želim da se utvrdi da li posle svega uživam poverenje svog naroda..."). Vidno je nekakava kampanja već u toku.
Tu treba biti jasan: čak i "ujedinjenija" opozicija, u ovakvim okolnostima (pre svega medijskim), na takvim izborima nema naročito šta da traži. Možda će uzeti neko skupštinsko sedište više, ali će se na tome sve završiti. Iako u ukupnom biračkom telu Vučić ne uživa više od 30ak odsto podrške, činjenica je da je "animiranje" apstinenata veoma, veoma komplikovan zadatak.
Kakvu strategiju sačiniti? Ponovo ću upotrebiti englesku poštapalicu - "game changer" bi bilo kolektivno bojkotovati i odbaciti priznavanje izbora, te pozvati sve sopstvene birače da to učine. Na taj način bi:
1) Opoziciono javno mnjenje bilo objedinjeno u apstinenciji,
2) Vučić i njegova klika bi i formalno postali uzurpatori.
Sve i da Vučić maksimalno očuva svoju međunarodnu podršku, sve i da uspe da istera "svoju" opoziciju na birališta (LDP, LSV,...), sve i da ubedi neki deo "prave" opozicije da učestvuje u farsi (Šapićeva stranka), takva situacija bi vrlo teško bila prihvatljiva njegovim zapadnim partnerima. Neki od njih bi, možda, pre izbora ubeđivali građansku opciju da ne bojkotuje izbore (na šta oni čak mogu i da nasednu!), ali činjenica je da pobeda od 80 ili 90% na takvim izborima, uz nisku izlaznost, ipak, ne bi značila mnogo. Tačnije, ne bi značila ništa, jer opozicija bi najzad naučila da ne igra igru koju je on "prešao" toliko puta (da citiram "Tarzaniju").
Коментари
Постави коментар