Savez

Kada se osnivaju političke koalicije u Srbiji, neizbežna su nostalgična prisećanja na one kudikamo uspešne: „Zajedno“, Savez za promene, te neizbežni DOS. No, ujedno, treba imati u vidu i one, koje nisu ostale u toliko lepom sećanju narodu: dva DEPOS-a, te u novije vreme pomalo zaboravljeni ZES (pobednika izbora 2008. godine).

Sredinom godine koja se završavala brojem 8, jedan odličan politički menadžer, ujedno i bivši gradonačelnik Beograda je uspeo da okupi veliki broj opozicionih stranaka, pokreta i individualaca, ne bi li se, posle brojnih neuspešnih pokušaja, združenim snagama i novom strategijom suprotstavili totalitarizmu osobe na vlasti. Formiran je Savez… Koalicija, koja za razliku od prethodnih nije imala predizborni karakter. Interesantno je da se ovo događalo svega nekoliko meseci uoči iščekivanog konačnog rešenja pitanja Kosova.

Zvuči aktuelno? Dozvolite da proverim da li mislimo o istom.

Politička koalicija o kojoj govorim se zvala Savez za promene (nadalje SZP), osoba koja je predvodila i simbolizovala totalitarni režim je Slobodan Milošević, ono što se događalo na Kosovu je nekoliko meseci kasnije uvelo Srbiju u NATO bombardovanje. Dalje, godina je 1998, a odličan politički menadžer i bivši gradonačelnik Beograda je bio Zoran Đinđić.

Kada sam – koliko juče – stavio na papir ove sličnosti Saveza za promene i, namerno impliciranog, novoosnovanog Saveza za Srbiju, moram da priznam da sam se dosta naježio od analogija, barem ovih osnovnih. Za slučajno neupućene u sve detalje: godina je 2018, politički menadžer i bivši gradonačelnik Beograda je Dragan Đilas, u toku su pregovori o finalnom statusu Kosova, a individua iza totalitarnog režima je Aleksandar Vučić.

Moguće je da (što reče Đorđe Vukadinović) osnivanje Saveza za Srbiju (nadalje SZS) neće imati toliko istorijski značaj, kao što bi njegovi osnivači voleli, ali svakako staje u liniju sa određenim istorijskim događajima (da, pored toga je osnovan 2. septembra, tačno 22 godine posle koalicije „Zajedno“).

Naravno, između SZP-a i SZS-a postoje brojne razlike, pre svega one kontekstualne. I deli ih čitava jedna era novije srpske istorije, u čijem srednjem periodu je srpska demokratija stala na dosta zdravije grane (eh, ta sredina 2000ih), usled čega možemo da kažemo kako je dosta sumorno što se, makar po ovim analogijama, srpski politički pluralizam vratio u jedno od najmračnijih doba svoje istorije. Koliko god da je bila moćna, Miloševićeva vladajuća koalicija – posle izbora 1996 – nije imala popularnost veću od 30-35%. Poslednje istraživanje javnog mnjenja 1999. godine, svega petnaestak dana pre formiranja DOS-a, SZP-u je davalo oko 13%, a SPS-JUL-u tek 15% (da, i tada je bilo dosta apstinenata) – nisam, doduše, siguran da su ove cifre baš tačne, imajući u vidu rezultate kasnijih izbora. A danas? Simpatizeri SZS-a su presrećni kada čuju da na startnoj poziciji imaju dvocifren broj procenata, što bi bilo u redu, da se Vučićev i SNS-ov rejting u velikoj meri još uvek ne vrzma oko magične brojke 50. Dalje, dok je SZP bio nesumnjivo demokratski, liberalno i proevropski nastrojen, SZS je daleko bliži „velikom šatoru“ različitih ideologija (kao što je bio DOS). I konačno (barem tako izgleda), apstinente je 2000. godine, posle bombardovanja, bilo daleko lakše motivisati da se bore protiv Miloševića, nego što je to danas slučaj u borbi protiv Vučića – po mom ubeđenju, zato što su ostaci SZP-a i DOS-a (što su, svakako, prethodne inkarnacije SZS-a), već bili na vlasti i duboko su razočarali svoje glasače (pritom, naročito poslednja vladajuća inkarnacija te garniture, koalicija "Za evropsku Srbiju", ZES).

Šta onda valja činiti Đilasovom savezu?

On svakako može upotrebiti određene analogije sa SZP-om, ali i sa koalicijom prethodnicom, „Zajedno“, te neizbežnim DOS-om. Nemojte zaboraviti: nije DOS bio koalicija svih opozicionih partija: SPO (malo ranije najmoćnija opoziciona stranka) je 2000. na izbore izlazio samostalno. U tom smislu SZS donegde liči na DOS, ali i na DEPOS, u kome jeste bio SPO, ali nije bio DS.

Naravno, pogubno bi bilo kopirati metode, jer i druga strana je učila i naučila na sopstvenim greškama. Čuli smo već najave da će se pokretati novi mediji, kako bi se dalo više prostora ovoj koaliciji, radi razbijanja medijskog mraka. To je dobro i predstavlja donekle zanovljenu strategiju koalicije „Zajedno“ i Saveza za promene, koji su građanima delili svoje biltene.

Potom, sledi dosta terenskog rada. Članovima koalicije treba da bude jasno da aktuelnom formatu obilaska opštinskih i pozorišnih sala po Srbiji uskoro ističe rok, te da to treba „radikalizovati“. SZP je u leto 1999. godine (paralelno sa SPO-om) imao snage da iznese mitinge i proteste u svim gradovima u Srbiji, motivišući desetine hiljada ljudi da izađu na njih. Iskren da budem, nisam siguran kako bi to prošlo u datoj situaciji: ne toliko zbog moje skepse, koliko zbog činjenice da to niko izvan izborne kampanje nije pokušao već skoro 20 godina. Dobra je startna osnova to što SZS, zahvaljujući pojedinim članicama, ima jaku infrastrukturu u celoj zemlji (cinici bi rekli: samo treba sprečiti preletanja, a koliko čujem, na sprečavanjima se radi).

Ključni problem je što je SZP 1999. godine – mada koalicija demokratske provenijencije  – ipak percipiran tek kao pripremna faza za ono pravo ujedinjenje opozicije, koje je i došlo. Izjavom da svi moraju prihvatiti trideset tačaka Saveza za Srbiju (među kojima je i ona da Kosovo mora ostati u sastavu Srbije, te da ne sme pristupati međunarodnim organizacijama) da bi mu se pridružili, članovi ove koalicije su očito zacementirali ulazna vrata jednom delu opozicije, pre svega Građanskom bloku 381 Saše Jankovića (koji vidi Kosovo u međunarodnim organizacijama). Međutim, ako se prisetimo upravo Jankovićeve ideje „udruživanja, ne ujedinjenja“, o tome možda i može biti reči – barem što se izbora tiče. Prilično sam siguran da ni jednoj stranci prave opozicije ne odgovara ovakva medijska scena, te da oko toga postoji visok stepen konsenzusa. Naravno, stvar je dobre volje na koji način će celokupna opozicija svoje zahteve postaviti i kako će uslovljavati režim – očekuje se da će doći do svojevrsnog „uskraćivanja legitimiteta“ Vučićevoj vladavini, ali za to je potrebna kakva-takva pažnja međunarodne zajednice. SZP i DOS su 1999. i 2000. godine dobili punu finansijsku i medijsku podršku Zapada, koji je želeo da vidi Miloševiću leđa. Sada to nije situacija u slučaju Vučićeve vlasti, cinici bi rekli, zato što on svoj deo posla nije završio. Stoga, verovatno da bi daleko bolji uzor bila koalicija „Zajedno“, koja je u predizbornu kampanju stupila u trenutku, dok je Milošević u očima Zapada još uvek bio „princ mira na Balkanu“. Uslovi su te jeseni 1996. godine dosta podsećali na današnje: svega dve radio-stanice su bile na raspolaganju opoziciji (B92 i „Indeks“), svega jedne novine („Naša Borba“), te mnogo, mnogo terenskog rada, koji je urodio plodom.

Ipak, opet postoje i određene razlike. Izbori 1996. i 2000. godine su došli posle rešavanja neuralgičnih pitanja (Dejtonski sporazum i NATO bombardovanje), dok je Vuk Jeremić više puta istakao da se ovde nešto pod hitno mora promeniti pre eventualnog Vučićevog potpisa na rešenje za Kosovo (pri čemu izbori mogu doći pre tog potpisa).

Da li SZS uopšte računa da menja vlast na izborima, ili im je (što su i implicirali) jasno da se ova vlast (mirno) na izborima promeniti ne može?