Kišobran je sklopljen

Mada je takvu situaciju veoma teško vremenski egzaktno uokviriti, čini se da se ovih nedelja – po prvi put posle više od pola decenije – na vlast SNS-a i Aleksandra Vučića sručila savršena spoljnopolitička oluja.

Nemojte razumeti pogrešno: ne trpi Vučićev režim ništa manje ili više od onoga što su u godinama posle Petog oktobra, pa sve do leta 2012. bili prinuđeni da podnose DOS i stranke nastale od njega. Ali, upravo je kuriozitet u tome da Vučić sada trpi to što ga je godinama zaobilazilo.

Vreme veoma produženog medenog meseca bivših radikala i prebega sa, manje-više, svim svetskim silama je, po svemu sudeći, završeno. Vrlo moguće – nesrećno. Upozorenje da se sa politikom sedenja na dve stolice (ili više njih) mora prekinuti (jer će se na kraju izmaći obe) je po svemu sudeći ostvareno, ili se upravo ostvaruje.
Hronologiju je vrlo teško ispratiti, a još je teže uhvatiti momenat, kada je ovaj sve primetniji preokret u stavu stranih zvaničnika otpočeo i šta mu je direktan povod. No, makar je uzrok uhvatljiv: vlast Aleksandra Vučića nije u obećanom roku ni izbliza ispunila ono što je nekome obećala.

Da li je taj neko – ovih dana aktuelna – Angela Merkel? Moguće je. Jeste donekle indikativno da su se međunarodne institucije i strani mediji probudili baš u danima kada je nemačka kancelarka nagovestila svoj odlazak sa vlasti.
Moguće je da je uvodne taktove ovog zaokreta dala Vučićeva promašena poseta Moskvi. Kao po komandi, i na zapadnoj strani su krenule da se dešavaju neke vrlo nepovoljne stvari po srpskog predsednika. Zastava tzv. Republike Kosovo u Notr Damu, Vučićeva skrajnutost na godišnjici okončanja Prvog svetskog rata, susret Putina i Tačija,… Jedva je ova šteta u domaćim medijima sanirana, a počele su da stižu druge. Gostovanje Nebojše Zelenovića u Savetu Evrope, koje je otvorilo međunarodnim institucijama oči o praksi tzv. „prekomponovanja vlasti“ na lokalnom nivou, pitanja medijskih sloboda – oličena u napadu na list „Danas“ i karikaturiste, te konačno – očajan intervju Ane Brnabić dat legendarnom novinaru „BBC“-ja i „Dojče Velea“, Timu Sebastijanu.

Upravo je ovaj intervju ogolio amaterizam i bezidejnost srpske vladajuće garniture. Sam polazni stav Ane Brnabić – da je interes Srbije da se pridruži EU isti koliki i interes EU da obuhvati ovo područje je veoma problematičan, imajući u vidu da se lagano nameće Makronova doktrina „Evrope u više krugova“, te da „ne treba primati nove članice, dok se ne reše unutrašnji problemi unije“. Blamažu dodatno pojačava njeno obećanje da će naredni izveštaj Evropske komisije o ljudskim pravima, korupciji i medijima biti povoljniji, da bi se već nepunih dvadeset četiri časa kasnije ispostavilo da je on najgori ikada. Neće tu spinovi „Blica“ i „Politike“ mnogo pomoći. Još manje oni koje plasiraju "Informer", "Srpski Telegraf" i "Kurir". Srpsko javno mnjenje nije bilo ciljna grupa ovog intervjua, barem ne primarno. Veći problem po Vučića je što će zapadni gledaoci masovno čuti za njegovu gomilu brljotina. Jer, odjednom, sve ono o čemu su govorili potuljeni nezavisni mediji i rascepkana opozicija dospeva na sva zvona u veoma jakim evropskim i svetskim medijima, te se o tome priča u tamošnjim institucijama. Reči hvale – iznenada – nestaju. Šteta je ogromna, ali – za Vučića – možda još uvek nadoknadiva. Samo možda.
Primetno, srpski predsednik se posle povratka iz Pariza veoma slabo pojavljuje u medijima. Moguće je da putem svojih obaveštajnih kanala pokušava da sazna da li je ovo naglo sklapanje zaštitnog kišobrana samo privremeno upozorenje, ili definitivno odustajanje od njega.

Svestan je da za saniranje ovakve štete ima dve moguće alternative.

Prva se svodi na klasično raspisivanje prevremenih izbora, i to sa scenarijom kakav je primenjen u dva navrata, 2014. i 2016. godine. Uz veštački naduvanu popularnost, SNS i Vučić bi sigurno trijumfovali. No, vrlo verovatno je on svestan da bi tako neurotičan potez ovog puta naišao na negativan odijum međunarodne javnosti, te da bi ga nekako skrpljena opozicija – bojkotovala. A ujedno da, u novonastalim okolnostima, to ne bi bilo prihvatljivo međunarodnoj zajednici.

Kad smo kod opozicije, lagano se kristališe da je njeno jezgro definitivno u Savezu za Srbiju, te je samo pitanje ko će ovoj koaliciji od ostalih stranaka i pokreta pristupiti. Koliko čujem, čak i pojedini bivši, osvetoljubivi naprednjaci prelaze u stranke SZS-a, noseći (pored sopstvenih sujeta i želje za vlašću) vrlo vredne informacije o slabostima klijentelističkog sistema SNS-a.

Da bi produžio svoj mandat, Vučić zna da mora da ponudi više. To ga vodi u drugu alternativu: potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, posle čega bi mogao da se nada da će strani zvaničnici ponovo zatvoriti oči i dopustiti mu da odigra na izborima kao i do sada. U tom smislu, on može ignorisati sve ovo što se trenutno događa, te u decembru svečano dočekati Makrona, a u januaru Putina. Naravno, ako zaista dolaze.

Naravno, i ova varijanta je duboko rizična, jer je pitanje kako bi se, zapravo, svetska javnost odnosila prema njemu kada (posle svih izneverenih očekivanja) završi posao oko Kosova.

Svakoj igri dođe jednom kraj.