Pogled s brda

Posle letnjeg preseka (koji je po meni kudikamo logičniji), red je da se i na kraju kalendarske godine podvuče crta. Više kao neki lični osvrt sa probranim temama, nego što će se hronološki nabrajati šta je bilo. 1.    Vlast: neumoljiva klijentelistička mašinerija Šta reći o vladajućoj stranci (i koaliciji), a da već nije rečeno 2017… 2016… 2015… godine. Šta reći o neprikosnovenom lideru, a da već nije rečeno svih tih godina? Kao veoma davna prošlost deluje sredina prošle decenije, kada su izbori u Srbiji bili… kudikamo normalni. Nastavi li se ovako, apologete demokratskih procesa će kao zlatno doba doživljavati parlamentarne izbore iz januara 2007. godine, koji su verovatno najuspešniji ikada organizovani u zemlji Srbiji (iako je vlada posle formirana gotovo pet meseci, ali hej, i to je normalna stvar kada postoji zdrav politički diskurs). Nijedni izbori od 2014. godine do danas nisu održani pod normalnim demokratskim okolnostima, razloge valjda ne treba ni navoditi. Vuč

Pomalo iznenađujuće, izazov Vučićevog trijumfalizma na izborima u Lučanima, te nespretno najavljivanje novog termina protesta nisu prekinuli trend rasta broja demonstranata. Da budem do kraja iskren, očekivao sam da će, slično kao i 2017. godine, u ovom vremenskom momentu broj učesnika početi da opada: bliže se praznici, opozicija je nepotrebno izašla na izbore u Lučanima (i dala Vučiću priliku da se seiri), te su organizatori prilično smotano zakazali naredni skup tek za 16. januar, što je ubrzo promenjeno na “svaku subotu dok se ne ispune uslovi”. To se nije dogodilo. Ne znam da li je tačna procena organizatora da je sinoć na ulicama bilo između 35 i 40 000 učesnika, ali se broj demonstranata svakako broji desetinama hiljada. Možda je tome najviše doprinela činjenica da je ljudima mnogo toga došlo do nosa, ali i to što je (izuzev neutralnog Šapića) ovog puta cela opozicija pozvala svoje pristalice da izađu na proteste. Time je, ujedno, pređena prva psihološka granica protes

Lagaće svako ko kaže da nije makar malo iznenađen jučerašnjom odlukom Saše Jankovića da podnese ostavke na mesta predsednika Pokreta slobodnih građana i Građanskog bloka 381, te da se povuče iz političkog života. Sa druge strane, čini se da ova odluka ipak ima dosta logike. Dvogodišnje aktivno bavljenje „visokom politikom“ bivšeg zaštitnika građana se završilo dosta neslavno, iako je oproštajni tekst sročen tako da deluje časno. Da li je ta odluka dobra ili loša, pokazaće vreme – uvek će biti argumenata sa obe strane. Meni lično se, pak, čini, da je za aktuelan politički momenat dobra. Pre oko godinu dana, Saša Janković je već bio u političkom nok-daunu. Bilo je to u nedeljama posle „grčenja u Beču“, kada su posle tviteraškog gafa (te raznih drugih ekscesa), tek osnovani PSG počeli da napuštaju ljudi, koji su u proleće 2017. godine „pogurali“ svog potonjeg lidera do tada sjajnih 16% na predsedničkim izborima: Dušan Ivković, Srđan Škoro, Dušan Teodorović, Nikola Kojo, Sergej i Br

Tragom jedne novije definicije sa "Vukajlije" , reših da objasnim zašto u kolektivnoj psihologiji ljudi, na kraju, ipak izaberu prepoznatljiva politička lica, uglavnom svesni ko su oni i šta su radili kad su prethodni put bili na vlasti. Peti oktobar je, u tom smislu, izuzetak od ovog pravila, ali je bio iznuđen izuzetak. Miloševićev režim je prevršio svaku meru, te je veći deo naroda bio spreman da prihvati “nove i neukaljane”. Pre toga, a i posle toga, uvek bi na vlast dolazili ljudi, koji su u raznim varijantama već bili deo neke ili čak više vladajućih garnitura. Koštunica 2004, Tadić 2008, Vučić 2012,... Svi su oni već bili prekaljeni i ukaljani. Duboko razočaranje sporim reformama i tonama koruptivnih afera, dovelo je do toga da posle 2012. godine javno mnjenje više ne percipira bivši režim kao alternativu aktuelnom, već da se krene u potragu za “novim i neukaljanim” licima. U tom smislu, svojih pet minuta su imali pokret “Ne da(vi)mo Beograd” (i razni lokalni

Ključno pitanje: zašto je opoziciji bilo potrebno toliko vremena da pronađe modus operandi za borbu protiv Vučića, kada se već skoro tri godine govori da je samo jedinstveni front rešenje? Ispostaviće se da je proletošnji debakl opozicije na beogradskim izborima bio najbolja stvar, koja je mogla da im se dogodi. Jer, koliki put je pređen od tada, preko peripetija oko ujedinjenja i stvaranja Saveza za Srbiju, do nasilja nad Borkom Stefanovićem i sinoćnog protesta? „Kasno, možda ne i prekasno“, glasio je naslov u nedeljniku „Vreme“ januara 2000. godine, kada je formiran DOS. Ova koalicija će do tog leta pretrpeti još izvesnih transformacija, no postalo je jasno da je tada pronađen način za konačni i željno očekivani trijumf nad Miloševićevim režimom – koji je usledio već u oktobru. Primenljiv je ovaj naslov i na današnje vreme. Shodno svim iskustvima iz prošlosti, ovo još uvek pomalo amorfno okupljanje opozicije, čiji je gravitacioni centar nesumnjivo Savez za Srbiju, dolazi k