Trenutak istine
U svega nekoliko dana, sve ono što je počelo da se događa u kasno leto, a dobilo ubrzanje u kasnu jesen, dolazi do tačke ključanja, u kojoj će se iskristalisati da li srpska politička scena može da se promeni.
Činjenica, protesti u Beogradu nisu više masovni kao 29. decembra, ali daleko od toga da se gase. U međuvremenu su se raširili po celoj zemlji. Podrška akademske zajednice raste: do danas je peticiju potpisalo preko 500 profesora (od kojih su neki, da ih ne imenujemo, bili čak i ministri u Vučićevoj vladi). Patrijarh jeste dao izjavu, koja de fakto osuđuje demonstracije, ali je reč o njegovom ličnom stavu, koji nije nepoznat od ranije. Stav Svetog arhijerejskog sabora je, po svemu sudeći, dosta drugačiji.
Naravno, opozicija još uvek nije došla do ključnog nivoa jedinstva.
Sa jedne strane, Sergej Trifunović je preuzeo PSG, on je čovek koji ima kapacitet da sa drugim javnim ličnostima okupi sve antirežimske političke stranke i građane oko istog cilja (nadajmo se u najoptimalnijem mogućem roku). No, sa druge strane, deo političke opozicije čak nije saglasan ni oko toga da skupštinu i(li) izbore treba bojkotovati (treba reći da je reč o minornim političarima i strankama, ma koliko se trudile da budu bučne).
Zato smo došli do trenutka istine. Današnja posebna sednica Narodne skupštine Republike Srbije (ponedeljak, 28. januar) će pokazati sa kime ima, a sa kime nema smisla sarađivati po pitanju daljih aktivnosti. Jer, čak i da u ovom momentu do kompromisa ne dođe, bolje je odmah isključiti "nesaradljive" stranke iz svake kombinacije, preciznije rečeno, odstraniti ih poput raka, nego i dalje gubiti vreme sa pokretima i ličnostima koji sabotiraju ono što (više nego očigledno) opoziciono javno mnjenje očekuje.
Kao što je rečeno: učinak tih ličnosti i pokreta je minoran, a samostalno se ne mogu nadati ničemu na političkoj sceni.
Iole duži nastavak agonije i gašenje protesta, poput onih prošlogodišnjih, vodio bi nestanku aktuelne opozicione garniture, dok bi formiranje nove potrajalo možda i čitavu deceniju.
Naravno, opozicija još uvek nije došla do ključnog nivoa jedinstva.
Sa jedne strane, Sergej Trifunović je preuzeo PSG, on je čovek koji ima kapacitet da sa drugim javnim ličnostima okupi sve antirežimske političke stranke i građane oko istog cilja (nadajmo se u najoptimalnijem mogućem roku). No, sa druge strane, deo političke opozicije čak nije saglasan ni oko toga da skupštinu i(li) izbore treba bojkotovati (treba reći da je reč o minornim političarima i strankama, ma koliko se trudile da budu bučne).
Zato smo došli do trenutka istine. Današnja posebna sednica Narodne skupštine Republike Srbije (ponedeljak, 28. januar) će pokazati sa kime ima, a sa kime nema smisla sarađivati po pitanju daljih aktivnosti. Jer, čak i da u ovom momentu do kompromisa ne dođe, bolje je odmah isključiti "nesaradljive" stranke iz svake kombinacije, preciznije rečeno, odstraniti ih poput raka, nego i dalje gubiti vreme sa pokretima i ličnostima koji sabotiraju ono što (više nego očigledno) opoziciono javno mnjenje očekuje.
Kao što je rečeno: učinak tih ličnosti i pokreta je minoran, a samostalno se ne mogu nadati ničemu na političkoj sceni.
Iole duži nastavak agonije i gašenje protesta, poput onih prošlogodišnjih, vodio bi nestanku aktuelne opozicione garniture, dok bi formiranje nove potrajalo možda i čitavu deceniju.
Ažuriranje (28.01, 14:20): Kao što je možda poznato, opozicija je danas bojkotovala sednicu Narodne skupštine Repulike Srbije, odnosno, na njoj su od poslanika koji nisu u vladajućoj većini sedeli samo LDP i SRS. Ostaje da se vidi da li je to definitivni početak potpunog institucionalnog bojkota režima.
Коментари
Постави коментар