#13april
U šumi "značajnih" datuma u novijoj srpskoj istoriji, jedan je - izuzev za dobre poznavaoce tematike - ostao poprilično skrajnut i zaboravljen.
Reč je o 14. aprilu 2000. godine. Tog dana, DOS je u originalnom sastavu (sa SPO-om) organizovao prvi masovni miting na beogradskom Trgu republike, kojim je Miloševiću dokazao kako je postao veoma ozbiljna politička pretnja. Tadašnji "nezavisni" (de facto opozicioni) mediji su govorili o cifri između 100 i 200 000 prisutnih (mada bi strogi i iskusni Aleksandar Gubaš, koji koristi pouzdane metode za brojanje demonstranata - poput fotometrije - sigurno ocenio da nije bilo više od 20 000 okupljenih). Iako je sam miting u celosti, generalno, zapao u zaborav (primarno zbog onoga što je usledilo te jeseni), ostala je sa njega upamćena ovih dana često parafrazirana rečenica Nenada Čanka o tome kako Miloševića treba obesiti na Terazijama.
Slučajno ili ne, tek opozicija koja gravitira Savezu za Srbiju organizuje svoj "veliki događaj" u subotu, 13. aprila, svega jedan dan pre 19. godišnjice tog mitinga.
Mitinzi 2000. i 2019. godine obiluju sličnostima i razlikama, no, slobodno bih se usudio da kažem da pređašnje ipak odnose prevagu.
Da, jeste opozicija nastupila 14. aprila i na potonja dva mitinga u najvećoj meri jedinstvenije nego što je to sada slučaj, ali mnogi zaboravljaju da se do juna (posle atentata na Vuka Draškovića u Budvi) originalni DOS faktički raspao, te da je novi (bez SPO-a) formiran kada je Milošević na brzinu izmenio savezni ustav i raspisao izbore. Iznad svega, 14. aprila se (slično kao i sada) zahtevalo da se raspišu vanredni izbori sa fer uslovima - dakle, pre no što je Milošević potom to i učinio.
Shodno tome ko će govoriti na mitingu, izvesna paralela se može povući i sa Spasovdanskim mitingom 19. avgusta 1999, koji je organizovao Mlađan Dinkić, a gde su se po prvi put na istoj bini našli predstavnici dva opoziciona bloka (Zoran Đinđić i Vuk Drašković), čiji članovi obezbeđenja su se potukli: možda se neko priseća da Drašković nije trebalo da se pojavi na tom skupu, već je poslao Spasoja Krunića, ali je publika "tražila Vuka".
Kao što je više puta rečeno, ako se sada sa protestima stane, cela opoziciona generacija će trajno izgubiti svoju šansu da nešto postigne, a da se formiraju novi političari kadri da nešto urade, biće potrebno možda i dugih 10 godina. Paralele i poređenja sa prošlosti na stranu: opozicija nije jedinstvena, ali je kocka bačena. U tom smislu je najavljeni datum upravo to, velika kocka. Normalno je da niko ne očekuje da Vučić i vlada do izabranog datuma podnesu ostavke i da će raditi sve kako bi sprečili da se nešto vanredno tog dana dogodi. Upravo u tome leži i najveći problem: iako je rok sa simboličnog 9. maja "smanjen" na 13. april, i dalje je reč o čitavih mesec dana, dovoljnih da opozicija evidentne nesuglasice (koje od sredine februara, naročito na lajni, sve više dolaze do izraza) kudikamo prevaziđe i koordinisano nastupi, ali ujedno dovoljnih i da se režim organizuje.
Slučajno ili ne, tek opozicija koja gravitira Savezu za Srbiju organizuje svoj "veliki događaj" u subotu, 13. aprila, svega jedan dan pre 19. godišnjice tog mitinga.
Mitinzi 2000. i 2019. godine obiluju sličnostima i razlikama, no, slobodno bih se usudio da kažem da pređašnje ipak odnose prevagu.
Da, jeste opozicija nastupila 14. aprila i na potonja dva mitinga u najvećoj meri jedinstvenije nego što je to sada slučaj, ali mnogi zaboravljaju da se do juna (posle atentata na Vuka Draškovića u Budvi) originalni DOS faktički raspao, te da je novi (bez SPO-a) formiran kada je Milošević na brzinu izmenio savezni ustav i raspisao izbore. Iznad svega, 14. aprila se (slično kao i sada) zahtevalo da se raspišu vanredni izbori sa fer uslovima - dakle, pre no što je Milošević potom to i učinio.
Shodno tome ko će govoriti na mitingu, izvesna paralela se može povući i sa Spasovdanskim mitingom 19. avgusta 1999, koji je organizovao Mlađan Dinkić, a gde su se po prvi put na istoj bini našli predstavnici dva opoziciona bloka (Zoran Đinđić i Vuk Drašković), čiji članovi obezbeđenja su se potukli: možda se neko priseća da Drašković nije trebalo da se pojavi na tom skupu, već je poslao Spasoja Krunića, ali je publika "tražila Vuka".
Kao što je više puta rečeno, ako se sada sa protestima stane, cela opoziciona generacija će trajno izgubiti svoju šansu da nešto postigne, a da se formiraju novi političari kadri da nešto urade, biće potrebno možda i dugih 10 godina. Paralele i poređenja sa prošlosti na stranu: opozicija nije jedinstvena, ali je kocka bačena. U tom smislu je najavljeni datum upravo to, velika kocka. Normalno je da niko ne očekuje da Vučić i vlada do izabranog datuma podnesu ostavke i da će raditi sve kako bi sprečili da se nešto vanredno tog dana dogodi. Upravo u tome leži i najveći problem: iako je rok sa simboličnog 9. maja "smanjen" na 13. april, i dalje je reč o čitavih mesec dana, dovoljnih da opozicija evidentne nesuglasice (koje od sredine februara, naročito na lajni, sve više dolaze do izraza) kudikamo prevaziđe i koordinisano nastupi, ali ujedno dovoljnih i da se režim organizuje.
Brojne su lokalne i male teme, koje brojne grupe izrazito "bole", te im hrane sujetu, poput seče stabala na Kalemegdanu, napada na Kseniju Radovanović u prisustvu Sergeje Trifunovića, nepočinstava Jutke, Babića i ostalih, ali treba biti realan i ne dozvoliti da se od drveća ne vidi šuma.
Konačno, ključno pitanje koje sada treba postaviti jeste šta raditi i pre, a naročito posle tog datuma? Kako radikalizacija protesta treba da se odvija?
Problem sa danima pre 13. aprila leži u tome što je protest uveliko počeo da se troši i rasipa. Pre 14. aprila 2000, protesta dugo nije bilo (jesenji iz 1999. su uveliko prestali), vremenski uslovi su bili nadasve povoljni (autor se toga lično priseća), u zemlji su se osećale teške ekonomske posledice bombardovanja i sankcija, te su ljudi pohrlili na Trg i ulice oko njega.
Kako objasniti demonstrantima da 13. april nije naprosto tek još jedan subotnji protest i da je bitno da izađu na ulice? Kako iznenaditi vlast? Da li je svakodnevno bombardovanje otkrivenim aferama vlasti deo strategije? S tim u vezi, da li je kašnjenje od mesec dana da se otkrije kako je otac ministra Stefanovića učestvovao u reketiranju vlasnika hotela "Šumadija" namerno, kako bi se doprinelo sveopštoj atmosferi?
Konačno: šta posle? Po mom dubokom uverenju, organizovati jedan veliki protest, pa se vratiti na redovni režim jednonedeljnih demonstracija po svim gradovima bi potencijalno bilo pogrešno i dovelo bi do masovnog razočaranja. Radikalizacija nije samo potrebna, već i neophodna. Opozicija mora da poradi i na konačnoj strategiji za ove proteste, a ona mora biti ubedljiva i prihvatljiva celokupnom opozicionom javnom mnjenju.
Konačno, ključno pitanje koje sada treba postaviti jeste šta raditi i pre, a naročito posle tog datuma? Kako radikalizacija protesta treba da se odvija?
Problem sa danima pre 13. aprila leži u tome što je protest uveliko počeo da se troši i rasipa. Pre 14. aprila 2000, protesta dugo nije bilo (jesenji iz 1999. su uveliko prestali), vremenski uslovi su bili nadasve povoljni (autor se toga lično priseća), u zemlji su se osećale teške ekonomske posledice bombardovanja i sankcija, te su ljudi pohrlili na Trg i ulice oko njega.
Kako objasniti demonstrantima da 13. april nije naprosto tek još jedan subotnji protest i da je bitno da izađu na ulice? Kako iznenaditi vlast? Da li je svakodnevno bombardovanje otkrivenim aferama vlasti deo strategije? S tim u vezi, da li je kašnjenje od mesec dana da se otkrije kako je otac ministra Stefanovića učestvovao u reketiranju vlasnika hotela "Šumadija" namerno, kako bi se doprinelo sveopštoj atmosferi?
Konačno: šta posle? Po mom dubokom uverenju, organizovati jedan veliki protest, pa se vratiti na redovni režim jednonedeljnih demonstracija po svim gradovima bi potencijalno bilo pogrešno i dovelo bi do masovnog razočaranja. Radikalizacija nije samo potrebna, već i neophodna. Opozicija mora da poradi i na konačnoj strategiji za ove proteste, a ona mora biti ubedljiva i prihvatljiva celokupnom opozicionom javnom mnjenju.
Коментари
Постави коментар