Pogled s brda

2. deo, nazvan „Šta se trenutno događa“ Ideja o bojkotu prvih predstojećih izbora, kao načina suprotstavljanja SNS-ovoj vlasti, datira barem od početka 2016. godine. Od tada do danas, još uvek nije postignuto jedinstvo opozicije po tom pitanju, iako se generalno čini da „bojkot kuca na vrata“. Poster, kojeg je Demokratska stranka koristila tokom kampanje za bojkot republičkih izbora 1997. godine. Relativni neuspeh tog bojkota, kome je kumovao raspad koalicije „Zajedno“, odnosno činjenica da je SPO na dotične izašao, danas se najčešće poteže kao argument protiv nove slične aktivnosti u vezi sa izborima naredne godine. U ovom delu, želim da razjasnim dve stvari: 1)       Bojkot ≠ „Beli listići“, 2)       Bojkot ne podrazumeva da će Vučić u danima posle takvih izbora izgubiti vlast. Krenimo redom. 1) Bojkot podrazumeva aktivni čin i uključuje kampanju, kako bi se (koliko god to zvučalo kao oksimoron) „birači animirali da ne izađu na izbore“. On je iznuđen

1. deo, nazvan „Šta je bilo“ Novije tvrdnje Borisa Tadića da je tog prolećnog dana 2012. godine izgubio izbore zato što su neki (pretpostavljam, birači na koje je računao) odbili da izađu na izbore i umesto toga odabrali Adu Ciganliju, tehnički možda jeste tačna, ali je suštinski duboko pogrešna. Isto tako, poraz D(O)S-a se tehnički jeste dogodio u maju 2012. godine, ali je nepovratno trasiran u junu 2008. Naime, do proleća i leta 2008. godine, građani su već bili lišeni svih iluzija. Petooktobarski zamajac se već uveliko izgubio u vihoru istorije – mnogi će reći, već sa ubistvom Zorana Đinđića. Četiri godine Koštuničinih vlada su donele strahovit zamor od politike. Kosovo je tek proglasilo nezavisnost, a opcije voljne da se direktno usprotive politici Zapada (tada su to bili DSS i SRS) su poražene na izborima – možda upravo posle intervencije tog istog Zapada, koji je „pogurao“ SPS u zagrljaj njegovog višedecenijskog neprijatelja, DS-a. I dok je žuta strana pokazala kako v