Otkrovenje opoziciji

2. deo, nazvan „Šta se trenutno događa“

Ideja o bojkotu prvih predstojećih izbora, kao načina suprotstavljanja SNS-ovoj vlasti, datira barem od početka 2016. godine. Od tada do danas, još uvek nije postignuto jedinstvo opozicije po tom pitanju, iako se generalno čini da „bojkot kuca na vrata“.

Poster, kojeg je Demokratska stranka koristila tokom kampanje za bojkot republičkih izbora 1997. godine. Relativni neuspeh tog bojkota, kome je kumovao raspad koalicije „Zajedno“, odnosno činjenica da je SPO na dotične izašao, danas se najčešće poteže kao argument protiv nove slične aktivnosti u vezi sa izborima naredne godine.

U ovom delu, želim da razjasnim dve stvari:
1)      Bojkot ≠ „Beli listići“,
2)      Bojkot ne podrazumeva da će Vučić u danima posle takvih izbora izgubiti vlast.

Krenimo redom.

1) Bojkot podrazumeva aktivni čin i uključuje kampanju, kako bi se (koliko god to zvučalo kao oksimoron) „birači animirali da ne izađu na izbore“. On je iznuđen usled činjenice da institucije ne funkcionišu, te da ne postoje uslovi za fer i demokratske izbore.
Prvi argument protivnika bojkota jeste činjenica da su „Beli listići“, indirektno, ustoličili Vučića.
Treba razlučiti jednu stvar: „Beli listići“ su bili pasivan čin, ili, u najboljem slučaju, akt iznuđen generalnom zasićenošću politikom, do koje je došlo zato što nosioci najviših funkcija nisu doneli očekivane socioekonomske rezultate. Zasićenost permanentnim izlaskom na birališta, kako bi se samo „smenjivali Kurta i Murta“ ne datira iz 2012. godine, već je starija za gotovo čitavu deceniju.

2002. i 2003. godine, čitav niz predsedničkih izbora u Srbiji je bio neuspešan, jer je po starom zakonu podrazumevao da na glasanje mora da izađe barem 50% upisanih u birački spisak. Tačnije, tek kada je ova klauzula ukinuta u prvoj polovini 2004. godine, izbori su bili uspešni. Velikih muka je bilo i oko ustavnog referenduma 2006. (kada je, uprkos činjenici da je trajao dva dana, umalo propao zbog mršave izlaznosti).
Vredi, pak, napomenuti da je izlaznost na parlamentarnim izborima decembra 2003. godine bila veoma visoka, te da se oni uz izbore održane u januaru 2007. zaista mogu smatrati retkim izrazito dobrim primerima demokratije u Srbiji.

Neko nepisano pravilo na svim tim glasanjima do 2008. godine (koju, kako sam napomenuo u prvom delu, smatram pravom vododelnicom) je glasilo da stranke bivšeg DOS-a trijumfuju kada uspeju da podignu izlaznost, jer partije režima 1990-ih (pre svih, SRS) imaju disciplinovano biračko telo. Ova praksa je donekle zamućena činjenicom da je pre 11 godina DS stupio u koaliciju sa SPS-om, te da su se Radikali pocepali. Možda je to upravo jedan od razloga zbog koga u kampanji za izbore 2012. godine, Tadić i njegova stranka nisu aktivnije radili na podizanju izlaznosti i suprotstavljanju „antipolitičkim“ pokretima i stavovima. Kada je SNS prigrabio vlast, svakako mu nije bilo u interesu da „obrazuje“ biračko telo o značaju demokratije, jer ta voda ne ide na njihovu vodenicu.

Stoga, ideja da postoji linija: generalna razočaranost u politiku iz sredine 2000-ih->gubitak iluzija oko „petooktobarskih“ tekovina iz druge polovine 2000-ih ->“antipolitičarstvo“ s prelaza decenija ->“beli listići“ 2012-14 ->“Beli Preletačević“ 2017 -> bojkot 2018-20. nije naročito konzistentna, jer je, kako sam rekao, do „pasivnog“ neizlaska na birališta, uz malu pomoć marketinških magova, ipak dolazilo relativno spontano, dok bojkot predstavlja svesnu i aktivnu odluku opozicionih stranaka. Naravno, opozicione stranke će lako iskoristiti činjenicu da većina „antivučićevskog“ biračkog tela ionako ne izlazi na birališta.

Drugi argument protiv bojkota je činjenica da on nije bio naročito uspešan u prošlosti, te se kao primer navode izbori 1997. godine. Ono što treba razumeti jeste da situacija sada, spram tadašnje nije ni približno ista.
SPO je pre 22 godine, posle raspada koalicije „Zajedno“, bio pojedinačno najveća opoziciona stranka, osvojivši gotovo 20% glasova. DS, DSS i GSS, koji su vodili aktivni bojkot, vrlo verovatno sve zajedno nisu imali 15% podrške. Pored toga, vredi reći da je SPO agresivno prisvojio većinu lokalnih samouprava, koje je prethodno osvojila koalicija „Zajedno“, te je ujedno kontrolisao i lokalne medije. Danas, izuzev pojedinih kablovskih televizija, nedeljnika i dnevnog lista „Danas“, opozicija nema nikakve medije, koji bi joj pripomogli.

Mada je vrlo teško reći koja opoziciona stranka ili pokret danas uživa najveću podršku, može se zaključiti da od protivnika bojkota niko nije ni blizu „skora“ koji uživaju pristalice neizlaska na birališta, a predaleko su od rezultata SPO-a iz 1997. Kao što je rečeno, SZS, njihovi direktni saveznici (SDS, NS i drugi), te (pretpostavljam) PSG, mogu aktivnim bojkotom animirati svoje birače da ne izađu na birališta. Dodajmo njima i „bele listiće“, koji su do sada „služili“ SNS-u, ali režimu u novoj realnosti mogu samo naneti štetu (osim ukoliko ne izađu da crtaju po listićima, čime bi nešto malo podigli izlaznost).

No, baciću još jednom kocku i postaviti drugačiju vrstu scenarija. Uzmimo za pretpostavku da se dogodi da Vučić bude uspešan u svojim suptilnim metodama „cepanja“ opozicije na relativno jednake delove, pri čemu bi približno pola izašlo na izbore (svakako, ne u jednoj koloni), a polovina bi bojkotovala. Sve to, uprkos činjenici da je gotovo celokupno opoziciono biračko telo već sada polarizovano u smeru bojkota. Vučić će, vrlo verovatno, biti prinuđen i da „reformiše“ birački spisak, kako bi smanjio broj aktivnih glasača, a time bi procentualno povećao izlaznost. 

Kakav bismo parlament dobili prema ovom „debakl“ scenariju?

Ukoliko bi jedna ili dve liste prešla cenzus, neko od poslanika bi bio prisutan u sali, neko ne bi, kalkulisalo bi se oko toga ko će iz stranke da se pojavljuje u skupštini, a ko ne. Sve zajedno, to može da dovede do toga da se izglasa neki štetan zakon, koji bi imao pun legitimitet. Dakle, opozicija ne bi, kao u slučaju punog bojkota, mogla da proglasi takvo zakonodavno telo uzurpatorskim, a time ni njegove akte nelegalnim.

Stoga, bojkot ipak može biti potpuno smislen ukoliko mu svi pametno i složno pristupe. Pak, to je ipak samo idealan scenario. Prema realističnoj prognozi, bojkot izbora će biti gotovo potpun, što će doneti generalno podizanje svesti o nelegitimnosti izbora. Dobru opservaciju oko toga šta on donosi kome, dao je Đorđe Trikoš.

Generalno, pre svega treba imati u vidu da je opoziciono javno mnjenje gotovo jedinstveno u stavu da izbore treba bojkotovati, te da će ga čak i ispunjenjem (dela) zahteva sa okruglog stola vlasti i opozicije biti veoma teško ubediti u suprotno.

Zapravo, jedina negativna stvar koju puni bojkot može iznedriti je slavodobitno proglašenje pobede SNS-a, uz njihovu nadu da će strani faktor ponovo zažmuriti na jedno oko na to što čine. To me dovodi do druge, primetno kraće stavke u ovom tekstu.

2)  Za mnoge, pa i za mene, dosta sumorno zvuči prognoza Bobana Stojanovića da će bojkot s proleća 2020. prve plodove doneti najranije dve godine kasnije, kada se održavaju redovni predsednički izbori. Mnoge stvari će do tada postati još nepovoljnije po opoziciju: Nemačka naredne godine uvodi liberalizaciju radnih viza za zemlje Zapadnog Balkana, a aksiomatska pretpostavka glasi da će put inostranstva pohrliti pre svega birači na koje ovaj korpus može da računa. Ukoliko je tačno da je od SNS-ovog dolaska na vlast iz zemlje otišlo nekoliko stotina hiljada državljana Srbije (uprkos svim viznim ograničenjima), razumno bi bilo za pretpostaviti da će sa novim olakšicama skoro toliko ljudi zemlju napustiti do 2022. godine. Međutim, i ova opozicija delom snosi krivicu za tu situaciju, i to ne samo zbog „perioda vladavine žutih“, već naprotiv, zbog određenih izuzetno štetnih odluka donesenih upravo prethodnih godina.

Naime, Vučiću su kao predsedniku legitimitet dali njegovi politički protivnici, odlukom da ne bojkotuju izbore 2017. godine. On svojim dosadašnjim neustavnim delanjem jeste koketirao sa uzurpacijom vlasti, ali će to biti izrazito teško na taj način predočiti međunarodnoj javnosti, te čak i sopstvenom biračkom telu.

Stoga je veliko zaletanje izjava pojedinih čelnika opozicije da će već na dan izbora otpočeti njegova „ulična smena“. Čak i ako se desi da se Vučiću i SNS-u u međunarodnim očima sasvim istanji legitimitet, sve su šanse da će na domaćem terenu on dodatno stezati kaiš, kako bi se očuvao na vlasti i stvorio privid svog apsolutnog prava da vlada. Tek tada će se opozicija dovesti u situaciju da dokazuje kako se na muci poznaju junaci.

Ali, o tome više u trećem, finalnom delu ovog elaborata.

Pisano uz konsultacije sa administracijom strane "Veltšmerc".