Imam srce, glavu nemam

Sve što je bilo ispravno i sve što je bilo pogrešno u organizaciji svih protesta u prethodnim godinama

Znate, protest i aktivizam se radi srcem, a ne glavom… pogotovo ne klimanjem istom.
                                                                                        

Aleksandar Stanojković,

                                                                                      autorska kolumna za list „Danas“,

04.12.2019.

Prethodnih nedelja, naslovnice dnevnih novina i pojedine emisije su, uz nemalo ushićenja, „ugostile“ izvesne bivše organizatore protesta „Jedan od pet miliona“. Isti ljudi su, ujedno,  bili visoko kotirani i u nešto starijem protestu „Protiv diktature“, a takođe su sarađivali sa inicijativom „Ne da(vi)mo Beograd“, koja je imala i svoja okupljanja i šetnje tokom 2016. godine…

Svi oni su imali svojih pet minuta političke slave, i svi su ih, manje-više, prokockali. Potpuno je shvatljiv, stoga, bes dela te ekipe usled takve spoznaje – te uporediv sa onim koji proživljava „otpisana“ ekipa Demokratske stranke, kojoj je najzad rečeno da je došlo vreme da siđe sa istorijske scene (uz izvestan broj nevinih žrtava).

Nemam nameru da ovde napadam bilo koga – stoga nikome neću ad hominem spočitavati da se prodao Vučiću, SNS-u ili nekome trećem. Želim da stavim do znanja šta je strateški bilo ispravno, a šta pogrešno u svim ovim aktivnostima, koje su (što je pozitivno ili ne) proživele svoju transformaciju tokom godine na zalasku.

                                                                                         ***

Najkasnije od marta 2014, pa sve do kraja 2018. godine, politička opozicija u Srbiji je bila klinički mrtva. Da stvar bude gora, njihovi nekadašnji saveznici u EU su tu činjenicu u potpunosti ignorisali. Apsolutno dno je dosegnuto početkom 2018, kada se nekada moćni DS na gradskim izborima u Beogradu sveo na minornih 2,5%, LDP je završio na „tabeli“ iza tada već oklevetanog „Belog“, a jedino su se sumnji(ča)vi Šapić i jezgro budućeg SZS-a (sa PSG-om) pokazali kao, koliko-toliko, vitalna snaga.

Ovaj politički vakuum je pogodovao nesistemskim i antisistemskim pokretima i inicijativama, kao što su „Ne da(vi)mo Beograd“ i „Protiv diktature“, te razne lokalne organizacije i sindikati. Vredi tu pomenuti i pokret „Dosta je bilo“, koji se na parlamentarnim izborima 2016. godine profilisao kao najveća od majušnih opozicionih stranaka, no njihov avanturizam sa raznim egzotičnim idejama ih je doveo do potpunog raspada, te traženja uporišta u maloj populaciji (sklonoj verovanju u nebulozno), što je situacija koja kulminira baš ovih dana. U krajnjoj liniji, takva gadljivost spram tradicionalnih političara je i bila delotvorna, kada je trebalo „pogurati“ projekat „Beli Preletačević“, koji je opoziciji doneo/odneo 9% glasova.

Svi ovi pokreti su se okupljali oko konkretnih, kratkoročnih ciljeva, ali izuzev krajnje slepih optimista, niko nije bio u stanju da poveruje kako oni mogu iole ugroziti režim. Oni su se iscrpljivali i još uvek se zamaraju mnoštvom partikularnih zadataka: odbranom stanara od izvršitelja, odbranom savskog nasipa, odbranom ovog, odbranom onog… Upravo zbog toga, u nekoliko navrata bi bivali nasamareni, kada bi strukovno ili solidarno pružali podršku ugroženom pojedincu: setite se slučajeva Predraga Sarape, Maje Pavlović, radnika „Fijata“, te raznih drugih, kojima bi na kraju Vučić svojim „magijskim“ moćima rešio problem.

Dosta ozbiljniji, mada kratkotrajniji su bili protesti iz aprila 2017. godine, koje je tada organizovala, kudikamo, improvizovana grupa, danas poznata pod nazivom „Protiv diktature“ – što je bila refleksna reakcija na izbor Aleksandra Vučića za predsednika Srbije. Niz neprijavljenih skupova je nominalno potrajao oko dva meseca, ali se njihova puna snaga izduvala već posle oko nedelju dana. Svakako je za pamćenje protest od 8. aprila, organizovan u koordinaciji sa sindikatima i „NDBGD“. Iako su organizatori govorili o 80 000 ljudi, realna cifra je da je od Vlade Srbije do Palate Srbije prošetalo nekih 20-ak hiljada duša. 

Iscrpljeni svakodnevnim šetnjama bez jasnog cilja, uz nedostatak podrške od strane tada nemalo popularnog Saše Jankovića, protesti su se „potrošili“ do letnjih meseci.

Bilo je potrebno oko godinu i po dana da dođe do narednih ozbiljnih okupljanja. Kada je prvi protest „Stop krvavim košuljama“ zakazan za 8. decembar 2018. (ne računamo kruševački skup), postalo je jasno da političari igraju značajnu ulogu u njegovoj koordinaciji i rečeno je da „ostaci“ organizacije „Protiv diktature“ vode celu priču na terenu. Posle početnih problema (pitanja da li će se protest ponavljati i koliko često), već do kraja decembra (kada je Beogradom šetalo više desetina hiljada ljudi) je postalo jasno da su ovo prve demonstracije, koje mogu da uzdrmaju Vučićev režim – možda dodatno i zbog toga što je on, na neki način, već trpeo nemale pritiske spolja (a koji ovih dana postaju prilično vidljivi).

Kako su se protesti proširili po celoj zemlji do februara i marta 2019, političari su počeli da igraju sve veću ulogu u njihovoj koordinaciji, istiskujući iz organizacije razne lokalne inicijative i pojedince. Sa izuzetkom nekolicine skupova u Beogradu, broj učesnika je generalno počeo da se osipa, protesti u većem delu Srbije su ugašeni, ostavljajući nam do danas otvoreno pitanje da li je to zbog učešća klasičnih stranaka, ili (naprosto) zato što se sve posle nekog vremena – potroši.
Jedini aspekt, koji je kudikamo poboljšan, jeste infrastruktura u organizaciji (npr, bolje ozvučenje).

Vredi, najpre, sagledati ideološku i demografsku strukturu učesnika protesta 2016-17, spram onih 2018-19. Mada su obe grupe šarenolike, činjenica je da su proteste „Ne da(vi)mo Beograd“ i „Protiv diktature“ izneli, uglavnom, mlađi ljudi i to pretežno levo orijentisani.

Proteste „Jedan od pet miliona“ su nosili (i još uvek nose) ljudi srednjeg i starijeg životnog doba, potpuno šarenolike ideološke orijentacije (zbog čega su brojnim levičarima odbojni). Činjenica da su se pravi levičari distancirali od učešća na ovim skupovima. Zanimljivo je, sa druge strane, da su na demonstracijama 2016. i 2017. godine, „Dveri“ i njihov lider, Boško Obradović, bili nepoželjni (kao „fašovi“), dok je tada omiljeni, a ovih dana kontroverzni Jovo Bakić, bio više nego omiljen govornik. Navodim to iz jednostavnog razloga što je, objektivno posmatrano, Bakić ekstremista taman koliko i Obradović, jedino što pripada drugom kraju političkog spektra.

Postoje, pak, barem dva aspekta, koja su zajednička svim protestima u Srbiji od dolaska Vučića na vlast. Prvi je činjenica da su svi imali inicijalnu kapislu: “Ne da(vi)mo Beograd” je pokrenuo skupove posle rušenja u Savamali, “Protiv diktature” posle problematične pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima, a “Jedan od pet miliona” posle prebijanja Borka Stefanovića. Drugi aspekt je njihovo veoma mršavo dejstvo. Mnogi to pripisuju anestetičkom efektu medija i društvenih mreža, no, i u Francuskoj i Hong Kongu postoje mediji naklonjeni vlasti i potpuno iste društvene mreže – pa smo gotovo svakodnevno svedoci tamošnjih oštrih sukoba demonstranata sa snagama reda.

Stvarno se vredi zapitati kako se isti narod, koji je 1990-ih godina jurišao na kordone, navikavao na pendreke, suzavac i vodene topove, sveo na gomilu zombiranih šetača, koji izvode performanse i trude se da ne gaze travu (NB: da mi ne zamerite na prethodnoj rečenici, učestvovao sam na svim ovim protestima). Nemojte da vas povremeni ispadi u režiji Boška Obradovića zavaraju: oni se isto mogu podvesti pod kategoriju performansa, no, nešto oštrijeg i svakako samodestruktivnijeg karaktera, napravljenog da bi se stekao utisak kako se nešto preduzima, iako se, objektivno, na bilo kakvoj (a uveliko neophodnoj) radikalizaciji protesta ne radi – ništa.

Primera radi, nedavno je autor ovih redova imao čast da na privatnom četu razmeni nekoliko rečenica sa osobom dosta bliskom političkim koordinatorima protesta (čitaj: Savezu za Srbiju). Na pitanje zašto se ne radi na jačanju intenziteta demonstracija, dobio sam lakonski odgovor: „nema snage“.

Dame i gospodo, ukoliko to niste razumeli do sada – nije na vama da čekate da se neka mistična snaga pojavi, već ste dužni da sami generišete tu energiju. Ukoliko su nekadašnji Savez za promene (Đinđić) i Srpski pokret obnove (Drašković) uspeli da pokrenu građane, još uvek grogirane posle NATO bombi u leto 1999, te da za nešto više od godinu dana stvore dovoljno kritičnu masu za konačne promene, malo je objektivnih razloga da se ne učini sada nešto slično tome (uz puno razumevanje da je NATO, na neki način, doprineo padu Miloševićeve popularnosti, te da je Zapad „upumpavao“ novac u DOS). Umesto da po hiljadu puta ponavljaju Đinđićeve metafore, naročito one površne, onima koji se smatraju za njegove sledbenike bi daleko uputnije bilo da izuče njegove metode borbe protiv autokratskog režima

Možda je umesto konstatacije kako nema snage poštenije da se aktuelni lideri opozicije zapitaju zašto nema snage, te da se suoče sa neprijatnim odgovorom da je to zato što im građani – ne veruju (jedina stvar oko koje ću se saglasiti sa marketing timom SNS-a). Ključni razlog ne leži u svakodnevnoj satanizaciji Đilasa, Jeremića, Obradovića, Trifunovića i drugih – to je ionako namenjeno tvrdokornom jezgru režimskih glasača.

Osnova nepoverenja je u činjenici da tradicionalne političke partije odbijaju da suštinski prihvate greške iz sopstvene prošlosti, te da pošalju u političku penziju sve one, koji su tome kumovali, što je u uređenim društvima uobičajena praksa. Upravo zato su najnovija dešavanja u DS-u tako dramatična i tako – ispravna. Svakako, ostaje pitanje kakve će konsekvence u bližoj ili daljoj budućnosti snositi ljudi poput Borisa Tadića i Zorana Živkovića, koji su pokušali da se reinkaniraju u novim političkim strankama. Isto se može, s punim pravom, postaviti i za Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, bez obzira što se oni percipiraju kao lideri nove generacije opozicije, jer su, ipak, deo bivšeg establišmenta.

Stoga bi verovatno trebalo konstatovati sledeće: „čisti“ građanski protesti jesu mogli da generišu na kratke staze primarnu energiju za pobunu, ali je bio očit manjak koordinacije, fokusa i znanja za vođenje skupova, te su se oni posle relativno kratkog vremenskog perioda gasili. Sa druge strane, oni koji po prirodi stvari poseduju iskustvo u vođenja protesta, nisu dovoljno popularni da generišu neophodnu energiju. U tom smislu, dajem za pravo onima koji tvrde da je ulazak političara na scenu – paralelno sa previše vremenski razvučenim demonstracijama – kumovao raspadu skupova „Jedan od pet miliona“.

I jednoj i drugoj grupi nedostaje makar malo algoritamskog razmišljanja, ili makar onaj najosnovniji flowchart, „if... then... else“. Konkretno, svakom iole upućenom posmatraču je bilo jasno da „kucanje na vrata skupštine“ neće voditi ničemu dobrom, do novog talasa medijske satanizacije i protesta i opozicije. Upravo zato se ne slažem sa citatom iz uvodnog dela teksta, jer eto šta biva kada se oko nečega uključuje srce, a glava ne.

Zbog svega navedenog, prosečni protivnik režima je postao veći cinik nego ikada ranije, upravo zato što su sva ova nadanja, manje-više, izneverena (a odlično otelotvorenje tog cinizma je Nikola Kojo).

Stoga, šta je izlaz iz vrzinog kola?

Odgovor na ovo pitanje leži u kontrapitanju: da li su se lideri svega što se smatra opozicijom sastali makar jednom posle potpisivanja Sporazuma s narodom? Naime, više je nego očigledno da je ovaj dokument u mnogim aspektima neadekvatan (počev od naziva), te da ga mnogi već i krše. Konkretno, potrebno je organizovati sastanak po principu „ništa nije dogovoreno, dok sve nije dogovoreno“ i napraviti dokument, koji bi se mogao nazvati Novi društveni dogovor, a koji bi sastavili politički i pravni stručnjaci i svi lideri opozicije.

On bi se sprovodio u dve faze. Prva podrazumeva smenu, zabranu i kažnjavanje svih stranaka i individualaca iz aktuelnog režima, koji – u čemu ću dati za pravo Jovi Bakiću – odgovara amalgamu oligarhije i organizovanog kriminala. Druga faza podrazumeva konsenzus oko nekih osnovnih pitanja funkcionisanja države: reformu pravosuđa, stvaranje novih institucija za borbu protiv korupcije…

Jer, ova država već gotovo 30 godina čeka na pravi – restart.

Autor je Administrator br. 1 strane "Veltšmerc"