Pred letnji predah: Velika zaključana soba kao rešenje

(pustiti u pozadini: https://www.youtube.com/watch?v=t99KH0TR-J4 )

Krajem 1269. godine, prefekt Viterba, grada pokraj Rima u kome su obavljani izbori za novog Papu, je naredio da se katedrala Svetog Lorenca – gde su se sastajali kardinali – zaključa, a potom i da joj se odvali krov, ne bi li zgrada prokišnjavala. Građanima je, naime, dozlogrdilo što mesecima nisu znali ime novog Svetog oca. Čak i pod tim uslovima, kardinalima su bile potrebne još dve godine da izaberu novog lidera Rimokatoličke crkve, ali je iz ove neugodne situacije iznikao novi metod izbora Pape: institucija konklave, kakvu poznajemo i danas.

S obzirom na to da racionalan čovek više ne može mnogo da očekuje od ovakve vlasti, jasno je da se metod koji pominjemo mora primeniti – na opoziciju.

Period od septembra 2018. do juna 2019. je bio politički uzburkan kao retko koji od Petog oktobra do danas. Svi događaji, čiju metaforu na izvestan način predstavljaju protesti koji traju od decembra, dokazali su da režim Aleksandra Vučića i SNS-a nije toliko nedodirljiv. No, ono što nisu uspeli da učine, jeste da u potpunosti ujedine „sve što opoziciono misli“, te da taj milje učine vidljivijim za većinu naroda.

Deo odgovornosti za tu situaciju, koji se ne može nazvati krivicom, snosi vladajuća klika. Treba imati u vidu da je njihov metod vlasti zasnovan na mutiranim šešeljevskim principima, koji hipermakijavelistički podrazumevaju da je sve dozvoljeno u borbi za očuvanje vlasti. To podrazumeva nasilje, nameštanje izbora, pretnje i apsolutna medijska dominacija su samo nešto od toga. Stoga, ne treba kriviti ovu vlast što je ona u svojoj dubokoj osnovi takva kakva jeste.

Drugi deo odgovornosti, koji se može i mora nazvati krivicom, snosi opozicija. On potiče iz 2012. godine, kada je deo pređašnje vladajuće garniture svojim višegodišnjim nepočinstvima dozvolio da se dogodi “nezamislivo” povampirenje značajnog dela vlasti iz 1990-ih godina. U nastavku, pređašnju vlast (današnji deo opozicije) kao da je zbunila činjenica da se uopšte može dogoditi da bude smenjena, te se punih sedam godina nije „pokupila“ od tog „neočekivanog“ poraza. Počelo se sa usitnjavanjem opozicionog političkog spektra, nastavilo se sa pravljenjem raznih ne- i poluprincipijelnih koalicija, a sve to vreme, naprednjačka medijska mašinerija je radila na uvećanju moći jedne partije i jednog čoveka.

Na neki način, tek je čistilište na beogradskim izborima 2018. godine dovelo do punog otrežnjenja da je vrag odneo šalu, te da nadanja u poštene izbore i legalne metode smene vlasti ne vode ničemu.

Od tada, pa sve do antipatosa u vidu beogradskog mitinga 13. aprila, opozicionim miljeom je vladao stav da prema ovakvoj vlasti treba zauzeti oštriji stav i ojačati vaninstitucionalne metode borbe. Veliki problem, koji su nagovestile čak i neke stranke uporne učesnice bojkota, leži u tome što se mnogi sada vraćaju ideji da možda ipak izborima – pa makar izvitoperenim – treba pružiti šansu. To je tačno: svaka, pa i najokorelija vlast posle izvesnog vremena biva smenjena na ustavni način, ali u ovom slučaju moramo biti svesni žrtve koju svi snosimo i to u dve različite valute: vremenu i ljudskim životima.

Što se prve cene koju moramo da platimo tiče, ona bi se merila barem čitavim nizom godina do smene SNS-a i Aleksandra Vučića, verovatno ne mnogo kraćim od onoga koji je prošao od njihovog dolaska na vlast.

Po pitanju ljudskih života, naravno, ne govorimo o glavama izgubljenim u ratovima, već o mladim ljudima koji odlaze trbuhom za kruhom u inostranstvo. Stoga, čak i kada do smene dođe, prilika za puni restart društvenih zbivanja biće vrlo slaba, jer će se potencijal istanjiti.

Upravo zbog toga, u opozicionom javnom mnjenju mora doći do pune spoznaje da se neodložno mora razmotriti i mogućnost smene ove vlasti i na ulici. Da, autori ovog teksta smatraju da u tome nema ničega pežorativnog. Na ulici, u šumi, na njivi, na putu… Možda u društvenom ugovoru zvanom Ustav Republike Srbije takva mogućnost nije navedena, ali taj dokument, najpre, krši ona druga strana, čineći ga ništavnim. Stoga, ako takva smena vlasti u tom smislu nije legalna, ne znači i da nije istorijski i etički legitimna. U krajnjem, ni Francuska revolucija nije bila legalna...

S tim u vezi, verovatno malo ko od opozicionih aktivista shvata da je upad u RTS 16. marta pomogao zajedničkoj stvari daleko više od stotina govora Sergeja Trifunovića, Nikole Koja, Borisa Tadića,…

Vratićemo se u ovom momentu na hipotezu o krivici opozicije za to što je nepopularna. Uz sav medijski linč, jedan deo toga potiče od stava tzv. građanskih aktivista, personifikovanih u Branislavu Trifunoviću, prema kojoj je aktuelna opozicija tek nešto malo manje „gadna“ od Aleksandra Vučića, te stoga sasvim nepodobna za saradnju. Razumljiv nam je taj stav: da se Tadićeva garnitura nije nadavala autogolova u poslednjim godinama sopstvene vlasti, Vučić nikada ne bi ovako zajahao sve institucije. No, uprkos simpatijama za takvu percepciju, jedini ko profitira iz takvog načina razmišljanja jeste SNS. Baš kao što je javno mnjenje iz najrazličitijih razloga prezrelo politički deo opozicije, ono isto tako nema razumevanja ni za „građaniste“, jer su im doslovno nevidljivi i nejasni.

To nas vraća na uvodnu istorijsku paralelu sa konklavom iz 13. veka. Leto će nesumnjivo doneti neku vrstu pauze u protestima, ali to nipošto ne znači da ljudi koji su imali izvesne uloge oko njih treba da uzmu tromesečni godišnji odmor. Naprotiv. Baš kao što je leto 2000. bilo presudno za presabiranje, koje je iz gotovo nemoguće situacije dovelo do pobede DOS-a i Koštunice (naravno, ne bez pomoći spolja), možda i ovo leto 2019. može dovesti do nekakvog preokreta u načinu rada opozicije. Ova opozicija, dobra ili loša, jedina je koju imamo.

Neki od autora ovog teksta su dovoljni optimisti da se prisete kako situacija sa formiranjem SZS-a i protestima nemalo podseća na onu od sredine 1999. do početka 2000… Potom je isto tako i pred leto 2000. politička situacija delovala nepovoljno po DOS. Stoga, postoji makar trunka šanse da se nešto konkretno uradi tokom narednih meseci. Jer, opoziciono javno mnjenje već sada od jeseni očekuje mnogo.

Čak ako to bude podrazumevalo da neka, bilo kakva grupa voljnih ljudi okupi sve opozicione političare i aktiviste u jednu veliku sobu i zaključa ih dok se ne dogovore. Baš kao što posle sličnog čina nije odmah izabran novi papa, verovatno ćemo morati da sačekamo još neko vreme pre nego što sa takve konklave izniknu neki konkretni plodovi. Jer, za punu sistemsku promenu je verovatno ipak potreban nekakav „traumatski“ generator, baš kao što je NATO bombardovanje na neki način roditelj Petog oktobra. Potrebno je nešto poput dva stogodišnja pljuska koji će bukvalno isprati ulice, dva stogodišnja snega koji će paralisati grad – bilo koja situacija u kojoj ljudi ostanu zarobljeni i konačno uvide da ovako dalje ne ide…

Članak su napisali administratori FB strane "Veltšmerc" uz saradnju sa autorom ovog bloga i još nekolicinom prijatelja.