Da ovi ne odu, a da se oni (nikad) ne vrate

U trenutku dok nemali broj ljudi lamentira nad tužnom sudbinom opozicionih lista, iščuđava se "ko su ti ljudi koji glasaju za Vučića i SNS", najavljuje da će se iseliti iz Srbije i ponavlja "ko izađe poslednji, neka ugasi svetlo"... Ja ipak smatram da treba krajnje racionalno pristupiti onome šta se dogodilo juče.
Jer, u krajnjem, niti je sve negativno, niti je sve za šta se čini da je negativno - toliko negativno. 

Ključna boljka opozicije na svim izbornim ciklusima od 2014. godine do danas leži u tome što suštinske greške stalno ponavlja, tako da odgovornost za svoje loše rezultate snosi sama.
Na sve izbore izlazi razbacana u bezbroj delova, jer (citiram jednog neimenovanog političara, koji je imao priliku da pre ovih izbora razgovara sa Dragoljubom Dražom Petrovićem) "pa gde ću ja na istu listu s njim". Nije toliko veliki problem medijski mrak (što, naravno, ne znači da je dobro da on postoji). Niti su toliki problem lažne ili oportunističke liste. Opozicija je imala svoju šansu da izbaci jednog kandidata već na predsedničkim izborima, iz prostog razloga što srpski ustav sasvim lepo definiše tu funkciju kao ceremonijalnu. Neki Saša Janković je vrlo lako mogao da bude neutralni kandidat jednog širokog spektra političkih stranaka. No, kako je republički nivo ipak u velikoj meri osetljiv za takve stvari, najkasnije kada je nešto po tom pitanju moglo da se preduzme su bili ovi lokalni izbori.
Jer, kao što sam bezbroj puta navodio na raznim mestima: neće ideologija izgraditi kanalizacionu mrežu u Grockoj. 
Ipak, opozicija je veoma uspešno ponovila istu grešku. 

Tri nove nade

Od 2016. do 2018. godine, na izborima su se sukcesivno pojavljivale tri "nove nade" srpske političke scene. Najpre je to bio Saša Radulović, sa svojim pokretom "Dosta je bilo", koji je uspeo da uđe u skupštinu i profiliše se kao najjača opoziciona opcija u tom trenutku, povukavši na ponovljenom glasanju i DS, SDS-LDP-LSV i Dveri. Na nekoliko nedelja je čak izgledalo da će doći do formiranja nekakve tehničke koalicije između svih ovih stranaka, što je najviše priželjkivao, možda, Đorđe Vukadinović, koji je i pre ovih izbora pozivao na jedinstvo.
Naravno, na kraju od toga nije bilo ništa.

Godinu dana kasnije, posle predsedničkih izbora, Saša Janković se iskristalisao kao očiti opozicioni lider. Ovo je donegde bilo "potpaljeno" činjenicom da su desetine hiljada ljudi posle izbora izašli na najmasovnije demonstracije u postpetooktobarskom periodu, a onda...
Najpre, demonstranti nisu imali jasnu hijerarhiju i rukovodstvo, Janković je prekinuo saradnju sa DS-om (na ovu činjenicu ću se vratiti kasnije, jer je ona ili uzrok, ili dijagnoza onoga što se dogodilo juče), potom je načinio nekoliko neshvatljivih propagandnih poteza, njegov pokret je počeo da se osipa, pročulo se čak da je predlagao sebe za premijera u sred masovnih protesta,...
Sve u svemu, od "gotovog posla" je načinio veresiju, barem što se tiče gradskih izbora, a potom prilično urušio opozicionu političku scenu. 

Naravno, ostaje pitanje kakav bi rezultat ostvario Janković da tada Vuk Jeremić, krajnje oportuno, nije uleteo u izbornu trku, ponovo deleći "građansko" biračko telo na barem tri dela: Jankovićevo, sopstveno i zbunjene apstinente.

Konačno, dolazimo do nečega što je još uvek aktuelno. Treća "nova" nada - Dragan Đilas.
Voleli mi to ili ne, on je sada na potezu i ostaje da se vidi kako će da odigra.
U suštini, pred njim su tri moguće alternative: osnivanje nove političke opcije, reanimacija neke postojeće stranke i formiranje širokog opozicionog bloka (pri čemu se sve ove varijante mogu kombinovati sa manje ili više uspeha)
Ono što se sigurno neće dogoditi je njegovo ponovno povlačenje sa političke scene, za šta su neki nagađali da bi moglo da se desi. Ako smem da kažem, najnepromišljenije bi bilo da se svojim saveznicima sa ovih izbora (Jankoviću, Borku Stefanoviću i iznad svih Jeremiću, koji je sa samim Đilasom najviše izneo kampanju) zahvali na saradnji i osnuje novu političku opciju, čime bi bio primoran da sam gradi infrastrukturu od nule.

Time se ne bi postiglo mnogo, no čujem da pojedinci analiziraju kako će Đilas upravo to uraditi.
Ukoliko je potrebna infrastruktura, njemu je daleko jednostavnije da preuzme Demokratsku stranku (o čemu je već bilo izvesnih nagoveštaja, a koja je - nazovimo to pravim rečima - politički mrtva).
Ipak, najzad se nadam da je opozicija naučila svoju ključnu lekciju, a ako nije sada, nikada neće: opoziciona scena se mora ukrupniti. Stoga, bilo kakva alternativa formiranju širokog bloka opozicionih opcija (bilo da je reč o koaliciji, bilo da je reč o nekoj stranci ili grupi građana) bi produžila ovu agoniju do beskraja i definitivno stvorila faktički jednopartijski sistem.

Šta se promenilo na domaćem planu

Naravno, ključna promena na domaćem planu je ta, što su u nokdaunu, sa izuzetkom SPS-a, sve opcije koje su do pre svega 10 godina činile politički život u Srbiji. DSS je odavno marginalna stranka, sličan mu je nekada strašni SRS, LDP, koji je pre desetak godina bio jedina stranka liberalno-građanske orijentacije, u svom glavnom uporištu ima svega 0,3% glasača, G17+ više ni ne postoji,...
Mada u manjoj meri, i na personalnom planu je došlo do velikih promena: da, još uvek su tu Vučić i Dačić, ali nema više nekada hiperpopularnog Tomislava Nikolića, Vojislav Koštunica je u političkoj penziji,... Juče je time ta tendencija zaokružena: duboko ispod crte je definitivno odleteo oslabljeni DS, i to sa svojim ključnim saveznicima. Dragan Šutanovac, Boris Tadić i Zoran Živković su politički mrtvi. Najbolje što mogu da urade i za sebe lično i za njihove političke opcije je prihvatanje saveza sa zdravim tkivom opozicije, pri čemu sami ne bi smeli da insistiraju na značajnim položajima za sebe same. Grubo rečeno, svako njihovo pojavljivanje smanjuje šanse opozicije da nešto ozbiljnije uradi.
Urušavanje DS-a nije počelo 2012, već najkasnije 2008. godine (a cinici bi rekli 2003). Pristajanje na čudne koalicije i "sporazume o pomirenju" (sa SPS-om), direktne veze sa tajkunima i kriminogenom sredinom (Mišković i Kostić), kršenje ustava (Tadić sa preteranim ovlašćenjima) i zakona (davanje Tomislavu Nikoliću da 2008. godine oformi poslanički klub) su učinili da DS postane to što je postao. Dolaskom SNS-a na vlast je samo došlo do dalje metastaze kancera koji je uveliko bio prisutan u telu. Tako da DS ne treba da krivi ni SNS, ni lošu medijsku sliku, ni Đilasa ili Pajtića za svoju katastrofu već – sopstvenu politiku.
Slobodno rečeno, ono čemu smo juče posvedočili je klinička smrt DS-a, koji u ovom obliku nikako ne može preživeti, kao i definitivna smrt političke scene Srbije iz poslednje decenije 20. i prve decenije 21. veka. Sve ono što je uzrok pogrešne politike, koja je vođena od druge polovine prošle decenije je juče umrlo. Sa sobom su verovatno povukli i neke mlađe političke i kvazi-političke opcije: najverovatnije da pokret "Dosta je bilo" više nema šta da traži na sceni, a od onih koji nisu prešli cenzus, nečemu ozbiljnijem se još donegde mogu nadati "Dveri" i "Ne davimo Beograd". 

Šta se menja na međunarodnom planu

Naravno, bilo bi pogrešno poverovati da je sve što se dogodilo juče na izborima odraz stanja u javnom mnjenju, a da nikakvog uticaja nije bilo iz inostranstva.
Naime, kada sam pre oko mesec dana otišao na protest ispred RTS-a, posvedočio sam izuzetno maloj posećenosti ovog skupa (koji je primarno organizovala koalicija oko DS-a), posle čega mi je postalo jasno da će vrlo teško doći do "čuda". A kada sam čuo da da dolazi Lavrov, da Vučić ide u Hrvatsku i (manje od nedelju dana pre izbora) u Nemačku, postalo mi je jasno da šanse za promene vlasti nema.

Naime, ne spadam u kategoriju ljudi koja misli da se (baš) sve odlučuje u velikim centrima moći, ali svakako Vučić ne bi postao to što jeste da nije prošao neku vrstu nečije stručne pripreme, odnosno da nije dobio nekakvu podršku od strane Zapada.
Iako su ovo bili „samo“ izbori za Beograd, jasno je da gubitak glavnog grada za te „centre moći“ predstavlja opasnost da se neki njihovi ciljevi ne ostvare.
Najpre, Vučić je vrlo vešto iskoristio situaciju oko ubistva Olivera Ivanovića, deleći pomoć srpskom narodu na Kosovu.
Potom je Kolindi Grabar Kitarović naloženo da ga dočeka u Zagrebu, pružajući mu mogućnost da se pred njegovim biračima pokaže kao „heroj“ koji ide tamo gde drugi ne smeju (iako to, naravno, nije istina). Zatim, u Beograd stiže Sergej Lavrov, verovatno da se uveri da će se posle izbora nastaviti saradnja sa SPS-om. Konačno, Angela Merkel (za koju se lagano već kristalisalo da će dobiti četvrti mandat) prima Vučića u Berlinu.
Ipak, reći da je situacija ista kao 2014, 2016 ili 2017. godine bi bila obmana.
Na pojedine detalje ipak treba obratiti pažnju.
Da su prošlogodišnji protesti ipak privukli nečiju pažnju spolja, svedoči činjenica da su juče na biračkim mestima, posle ko zna koliko godina, bili prisutni posmatrači iz stranih ambasada, pre svega iz američke. Oni će svakako poslati izveštaje sopstvenim ministarstvima spoljnih poslova. Velika Britanija teži da se „povrati“ kao velika sila, takođe i na Balkanu, te se posle nepunih deset godina ponovo otvara redakcija BBC-ja na srpskom jeziku, koju će predvoditi iskusni Dejan Anastasijević. Ruska očekivanja od Srbije se, u ovom momentu, svode na to da Srbija ne treba da joj uvodi sankcije, a "idealno" bi bilo da njihov humanitarni centar u Nišu dobije diplomatski status.
Tako da se, summa summarum, sve svodi na to da će ključnu ulogu u novom balkanskom loncu odigrati Evropska unija (odnosno Nemačka) i SAD. Odlično je primetio Veljko Lalić u uvodniku „Nedeljnika“ da je Vučić u prethodnih šest godina imao relativno malo pritisaka spolja, što je čudno, imajući u vidu da je krajem 90ih bio deo jednog veoma zloglasnog režima. Posle promena 2000. godine, Đinđića je u roku od odmah pridavila Karla del Ponte sa zahtevom da se izruči Slobodan Milošević, kao i da se pronađu Karadžić i Mladić, što ga je automatski suprotstavilo Vojislavu Koštunici, ali i dobrom delu javnog mnjenja; Koštunicu je "ubilo" Kosovo; Tadića Svetska ekonomska kriza i Kosovo (odnosno manjak volje da potpiše Briselski sporazum); a Vučić… on je potpisao Briselske sporazume, ali ipak još uvek nije završio to zbog čega je „doveden“ – nije potpisao pravno-obavezujući sporazum, kojim bi Kosovo postalo deo međunarodne zajednice, bez ikakve neophodnosti da ga Srbija prizna. Kako će on to rešiti: da li nekim referendumom (koji bi sigurno izazvao podizanje obrva od strane svih velikih sila), ili (kako sugeriše Dragoljub Žarković) eventualno, opštim/parlamentarnim izborima na jesen (što bi takođe izazvalo oprečne reakcije), ostaje da se vidi.
Istovremeno, Amerikanci su grogirani činjenicom da njihovi interesi nisu odneli prevagu u Ukrajini (ta zemlja je u haosu posle ruske aneksije Krima i stvaranja nepriznate države na istoku zemlje), kao i da su u Siriji, otvoreno rečeno, izgubili rat, te će učiniti sve da izbace Ruse iz Evrope, a jedino mesto gde Rusija na kontinentu koliko-toliko može nametnuti svoje interese su Srbija i Republika Srpska.
U našem slučaju se ne sme zaboraviti ni uticaj Kine, Turske i UAE, na šta se takođe ne gleda blagonaklono na Zapadu.

Vučića, navodno, stižu i problematične tvrdnje da Srbija poklanja oružje i daje sumnjivo stečen kapital u zamenu za povlačenje priznanja Kosova od strane nekih malih zemalja. Nedavno je Srbija postala i jedina evropska, a jedna od svega devet svetskih zemalja, koje su dospele na listu sponzora terorizma.

Još jedan indikator da nije baš sve isto su i – izveštaji stranih medija o rezultatima izbora. Oni su ranije bili u neutralnom i pozitivnom tonu. Po prvi put su, ovog puta, nosili negativnu konotaciju. Naime, kao da dolazi do "kasnog paljenja" u pojedinim centrima moći i shvatanja da uspostavljanje tzv. „stabilokratija“ (ma šta to bilo) vodi u fašizaciju društava, kojima je ona nametnuta. Tek kada je taj „eksperiment“ počeo da dovodi do toga da se slični sistemi uspostavljaju i u nekim Zapadnoj Evropi daleko bližim državama (Mađarska, Poljska, Slovačka, Austrija, verovatno Italija, a i u Nemačkoj su jaki takvi pokreti), dolazi do shvatanja da je cela strategija, postavljena pre nešto više od pola decenije, verovatno bila – pogrešna. Stoga, Vučićev režim će izgubiti podršku onog trenutka kada ispuni to što je obećao, a ako to ne učini, onda i ranije.
Ne bih išao daleko u nagađanja, ali moglo bi se pretpostaviti da su u tom slučaju Đilas, Jeremić i Janković – možda – prepoznati kao osovina neke nove političke opcije, koja bi mogla da postane kontrateg SNS-u, iz prostog razloga što u ovom momentu to niko drugi ne može da bude, jer je narodu dosadilo da gleda toliko prežvakana lica (da, nisu Đilas i Jeremić naročito nove pojave, ali se dovode u vezu sa drugačijim vetrovima). Cinici bi rekli da je upravo ovo mogući razlog prekida saradnje između Jankovića i posrnulog DS-a.
A kako će novi politički pokret(i) delati, ostaje da se vidi.