Obradović ili Janković...
Prilično sam siguran da će do formiranja ozbiljnije opozicione koalicije, napokon, doći. Ipak, ostaje tu nekoliko vitalnih pitanja.
Najpre, kako će ta koalicija biti strukturisana? Da li će to biti konfederacija stranaka, sindikata, pokreta i pojedinaca sa minimumom zajedničkih organa, obavezom da se zajednički nastupa na svim predstojećim izborima i ugovorom o nesaradnji sa vladajućom strukturom? Da li će se, pak, ići u čvrstu, "federalnu" integraciju, koja bi morala da podrazumeva i određenu ideološku bliskost, više zajedničkih organa i zamrzavanje subjektiviteta individualnih učesnika u savezu?
Oba ova pitanja kriju ono ključno: ukoliko se jezgro oko Dragana Đilasa (i Vuka Jeremića?) odluči za širi šator (koji bi uključivao "Dveri" i - samo možda - DSS), moralo bi da se odrekne usluga Pokreta Slobodnih Građana. U suprotnom, koalicija neće obuhvatiti celokupnu opoziciju (nepotrebno je reći da stranke poput SRS-a, LDP-a i LSV-a ne ubrajam u opoziciju), jer u nju neće ući partije desnice. Kako je najširi savez, u ovom momentu barem, nemoguć, postavlja se pitanje šta se dobija izborom jedne, a šta druge varijante.
Obe alternative imaju svoje prednosti i mane.
Oba ova pitanja kriju ono ključno: ukoliko se jezgro oko Dragana Đilasa (i Vuka Jeremića?) odluči za širi šator (koji bi uključivao "Dveri" i - samo možda - DSS), moralo bi da se odrekne usluga Pokreta Slobodnih Građana. U suprotnom, koalicija neće obuhvatiti celokupnu opoziciju (nepotrebno je reći da stranke poput SRS-a, LDP-a i LSV-a ne ubrajam u opoziciju), jer u nju neće ući partije desnice. Kako je najširi savez, u ovom momentu barem, nemoguć, postavlja se pitanje šta se dobija izborom jedne, a šta druge varijante.
Obe alternative imaju svoje prednosti i mane.
PSG u savezu
Krenimo od premise da su svi opozicioni akteri (izuzev Šapićevog i pokreta "Ne da(vi)mo Beograd", no, ostavimo njih sada po strani) definitivno za formiranje čvršćeg ili labavijeg saveza.
U slučaju ulaska Jankovićevog pokreta u koaliciju, ovaj savez bi se jasno ideološki profilisao. Bila bi to koalicija proevropske (prozapadne) provenijencije. Ovo bi otvorilo prostor formiranju nešto čvršće strukture i više zajedničkih institucija. Kako implicitno, tako eksplicitno, ovakva koalicija bi dobila najširu podršku intelektualnih krugova, prozapadnih medija i (nesumnjivo) značajnog dela levo, centralno, pa čak i centralno-desno orijentisanog biračkog tela.
Ipak, nisu malobrojne mane, koje bi ovakav savez vukao. Kada je Đilas izašao sa predlogom veoma čvrste koalicije (poznate pod nazivom Savez za Srbiju), koja bi podrazumevala zamrzavanje stranačkog subjektiviteta, njega su gotovo istovremeno odbili i Jeremić i Janković. Kad je predlog, nekoliko nedelja kasnije, "ublažen", Jeremić se saglasio, a Janković je odbacio takav koncept - navodno zbog personalnih rešenja koja se nude, a kasnije (kako smo saznali) zbog toga što bi u ovu koaliciju ušle i "Dveri". Jankovićeva platforma (poznata pod nazivom "381"), naime, podrazumeva upravo savez proevropskih stranaka, a ujedno u samom začetku guši svaku ideju o iole čvršćem povezivanju, već forsira ideju o nezavisnom delovanju izvan izbornih ciklusa.
Druga mana ovakvog koncepta je i ta, što bi se gotovo celokupno desno i proruski orijentisano biračko telo izopštilo iz podrške ovakvom savezu, što bi potencijalno moglo da ima veoma problematične posledice po sudbinu koalicije (čitaj: i naredni izborni ciklus bi bio sigurno izgubljen, ma koliko daleko on bio).
Konačno, treća mana ovog saveza leži u tome, što bi on imao potpuno istu politiku kao aktuelna vladajuća koalicija. Barem nominalno, no, prosečni Srbin ne bi prepoznao suptilnu razliku između iskrenog i lažnog evropejstva.
Ipak, nisu malobrojne mane, koje bi ovakav savez vukao. Kada je Đilas izašao sa predlogom veoma čvrste koalicije (poznate pod nazivom Savez za Srbiju), koja bi podrazumevala zamrzavanje stranačkog subjektiviteta, njega su gotovo istovremeno odbili i Jeremić i Janković. Kad je predlog, nekoliko nedelja kasnije, "ublažen", Jeremić se saglasio, a Janković je odbacio takav koncept - navodno zbog personalnih rešenja koja se nude, a kasnije (kako smo saznali) zbog toga što bi u ovu koaliciju ušle i "Dveri". Jankovićeva platforma (poznata pod nazivom "381"), naime, podrazumeva upravo savez proevropskih stranaka, a ujedno u samom začetku guši svaku ideju o iole čvršćem povezivanju, već forsira ideju o nezavisnom delovanju izvan izbornih ciklusa.
Druga mana ovakvog koncepta je i ta, što bi se gotovo celokupno desno i proruski orijentisano biračko telo izopštilo iz podrške ovakvom savezu, što bi potencijalno moglo da ima veoma problematične posledice po sudbinu koalicije (čitaj: i naredni izborni ciklus bi bio sigurno izgubljen, ma koliko daleko on bio).
Konačno, treća mana ovog saveza leži u tome, što bi on imao potpuno istu politiku kao aktuelna vladajuća koalicija. Barem nominalno, no, prosečni Srbin ne bi prepoznao suptilnu razliku između iskrenog i lažnog evropejstva.
"Dveri" u savezu
Prilično sam siguran da početni postulat u pregovorima oko "Saveza za Srbiju" nisu bili da se pravi izbor između PSG i "Dveri". Naime, u martu je izgledalo da će Đilas, Janković i Jeremić činiti okosnicu, oko koje će se okupljati svi ostali: najpre, zaista, stranke proevropske provenijencije, a potom, eventualno, i oni koji misle nešto drugačije. Iz mog ugla, pak, izgleda da je vanredno pozivanje "Dveri" bilo uslovljeno Jankovićevom ličnom tvrdoglavošću i, što ne reći, sujetom. Štaviše, tih dana je on sam izašao u javnost sa idejom da Kosovu treba dozvoliti ulazak u Ujedinjene Nacije, ali ga ne priznati.
Stoga je došlo do promene strategije u hodu (moguće je da ju je inspirisao delimično evroskeptični Jeremić), pa je sada predloženo formiranje tehničke koalicije, čiji je jedini cilj svrgavanje Vučićevog režima, vraćanje poverenja u institucije, te naknadna organizacija slobodnih izbora. Kao dodatni magnet za ovu, čini se, ključnu desno orijentisanu stranku, postavljena je ideja da se Kosovu ne dozvoli čak ni ulazak u Ujedinjene Nacije (što je, moguće je, nešto što bi SNS-ov režim prihvatio).
Kako su pozitivni signali već počeli da pristižu i od drugih, manjih stranaka opozicije (DS, SDS, NS), u roku od nekoliko dana, PSG je ostao izolovan, te je izašao u javnost sa informacijom šta im smeta u potencijalnoj šator-koaliciji (odnosno "Dveri"), te da oni nisu ti koji miniraju koalicioni dogovor.
Ovakva koalicija, sada, vuče i podršku nemalog desno orijentisanog (ili barem: građanski-desno orijentisanog) biračkog tela, čime se formira značajan blok nasuprot Vučićevoj grupaciji.
Ipak, nije ni ovakav blok bez mane i opasnosti. Najpre, takav savez bi gotovo nedvosmisleno odbio značajan deo građanski orijentisanih birača i javnih ličnosti, koje bi putem društvenih medija osule nemalu paljbu na Đilasa i ekipu oko njega. Paradoksalno, ovaj šator bi mogao da konsoliduje poljuljani PSG, koji bi sada mogao da potraži savez, recimo, sa LDP-om i LSV-om. Naravno, pitanje je koliko bi on postigao u takvoj koaliciji.
Veći problem je, pak, kako bi na ulazak Dveri reagovali DS, SDS i NS, koje imaju politiku daleko sličniju Jankoviću, ali su nedvosmisleno za širi savez.
Naime, ozbiljno se rizikuje sa tim da na kraju dođe do formiranja dva opoziciona bloka, čime se ništa ne bi postiglo.
Ipak, ta dva bloka bi bila krajnje asimetrična. Svakako bi onaj okupljen oko Đilasa bio daleko jači (mada ne bez štete), dok bi se ovaj, "proevropski" jedva borio za cenzus. U krajnjoj liniji, od tri pomenute stranke, barem jedna (DS) u junu ima dugo iščekivane unutarstranačke izbore, uz nadu da će se najzad konsolidovati, te će tek naknadno pregovarati o savezima.
Faktor X
Naravno, pored stava ove tri stranke, postoji još nekoliko elemenata koje treba uzeti u obzir.
Najpre: ukoliko u koaliciju ulaze "Dveri", zašto ne pozvati DSS? Da li postoji neka tajna saradnja između ove stranke i vlasti, o kojoj šira javnost ne zna mnogo?
Dalje, tu je pitanje kako će se prema svemu postaviti nedavni koalicioni partner "Dveri", pokret "Dosta je bilo", i to obe njegove frakcije.
Zatim: tajming. Moguće je da je, pod pritiskom međunarodne zajednice, Vučić odustao od održavanja vanrednih izbora, jer je došlo do uviđaja da on ipak ne predstavlja idealno rešenje. Naime, ekonomsko-poslovni pokazatelji verovatno smetaju i onim stranin investitorima koji bi, eventualno, pokretali poslove u Srbiji. Među njima, ima i nosilaca krupnog kapitala, koji mogu imati uticaj na američko-evropske establišmente. Naročito, u tom smislu, smeta visoka korumpiranost administracije, ali i činjenica da svi tokovi krupnog kapitala zavise od pojedinih članova Vučićeve sopstvene porodice.
Pored toga, po zvaničnom formiranju saveza, sledi nesumnjivi test izdržljivosti. Sa jedne strane, ukoliko bude širok, savez će odmah imati infrastrukturu u celoj zemlji (dakle, sve što je bila boljka pojedinačnih stranaka i savezića) - naravno, pod pretpostavkom da se u najvećoj meri stane na kraj "preletanju" čitavih opštinskih odbora u SNS. Jer, prvi naredni redovni izbori su tek 2020. godine (ukoliko ih Vučić, što nije nemoguće, ipak raspiše ranije). Vučićevi insajderi, kojih će nesumnjivo biti će činiti sve da unesu seme razdora u takvu koaliciju.
Ipak, ključni problem je: kako će se Savez za Srbiju primiti među građanstvom. Generalno pravilo glasi da sinergetsko delovanje članova koalicije dovodi ne samo do udruživanja biračkog tela u najvećoj meri, već i do privlačenja velikog broja apstinenata. U medijskom smislu, koalicija će krenuti veoma skromno, uz pažnju svega nekolicine vrlo limitiranih radio-televizijskih stanica. Oslanjanje na društvene medije može biti veoma problematično, ukoliko dođe do "paljbe" sa "Tvitera" ljudi razočaranih eventualnim izbacivanjem PSG, a naročito prihvatanjem "Dveri", koje mnogi percipiraju kao fašistički pokret (iako to nije tačno).
No, eventualno ignorisanje Jankovićevog pokreta, koje je u ovom momentu nešto izglednije od neulaska "Dveri", ne mora neophodno biti negativno. Naprotiv: može se desiti da nemali broj Jankovićevih pristalica bude privučen u SZS, samo sa ciljem prekida Vučićeve vlasti. Podsećanja radi, i daleko žilaviji SPO je na izborima 2000. godine doživeo krajnje neslavnu sudbinu.
Jedan od prvih testova može biti i aktuelna vanredna situacija u vezi sa "poklanjanjem" niškog aerodroma državi. Za sredu, 25. mart je najavljen protest nekoliko građanskih pokreta, koje podržava celokupna opozicija. Konsenzus postoji i oko pitanja zrenjaninskog vodovoda, te pojedinih pitanja u još nekoliko manjih mesta po Srbiji.
Prvi pravi test sledi 9. maja, na dan konstituisanja gradske skupštine (simbolično i na Dan pobede), kada će se videti u koliko klubova će nastupati opozicioni odbornici.
Svakako, ideja o laganom formiranju jakog saveza nije loša, te ostaje da se nadamo kako će se iz nje, zaista i napokon, nešto izroditi.
Stoga je došlo do promene strategije u hodu (moguće je da ju je inspirisao delimično evroskeptični Jeremić), pa je sada predloženo formiranje tehničke koalicije, čiji je jedini cilj svrgavanje Vučićevog režima, vraćanje poverenja u institucije, te naknadna organizacija slobodnih izbora. Kao dodatni magnet za ovu, čini se, ključnu desno orijentisanu stranku, postavljena je ideja da se Kosovu ne dozvoli čak ni ulazak u Ujedinjene Nacije (što je, moguće je, nešto što bi SNS-ov režim prihvatio).
Kako su pozitivni signali već počeli da pristižu i od drugih, manjih stranaka opozicije (DS, SDS, NS), u roku od nekoliko dana, PSG je ostao izolovan, te je izašao u javnost sa informacijom šta im smeta u potencijalnoj šator-koaliciji (odnosno "Dveri"), te da oni nisu ti koji miniraju koalicioni dogovor.
Ovakva koalicija, sada, vuče i podršku nemalog desno orijentisanog (ili barem: građanski-desno orijentisanog) biračkog tela, čime se formira značajan blok nasuprot Vučićevoj grupaciji.
Ipak, nije ni ovakav blok bez mane i opasnosti. Najpre, takav savez bi gotovo nedvosmisleno odbio značajan deo građanski orijentisanih birača i javnih ličnosti, koje bi putem društvenih medija osule nemalu paljbu na Đilasa i ekipu oko njega. Paradoksalno, ovaj šator bi mogao da konsoliduje poljuljani PSG, koji bi sada mogao da potraži savez, recimo, sa LDP-om i LSV-om. Naravno, pitanje je koliko bi on postigao u takvoj koaliciji.
Veći problem je, pak, kako bi na ulazak Dveri reagovali DS, SDS i NS, koje imaju politiku daleko sličniju Jankoviću, ali su nedvosmisleno za širi savez.
Naime, ozbiljno se rizikuje sa tim da na kraju dođe do formiranja dva opoziciona bloka, čime se ništa ne bi postiglo.
Ipak, ta dva bloka bi bila krajnje asimetrična. Svakako bi onaj okupljen oko Đilasa bio daleko jači (mada ne bez štete), dok bi se ovaj, "proevropski" jedva borio za cenzus. U krajnjoj liniji, od tri pomenute stranke, barem jedna (DS) u junu ima dugo iščekivane unutarstranačke izbore, uz nadu da će se najzad konsolidovati, te će tek naknadno pregovarati o savezima.
Faktor X
Naravno, pored stava ove tri stranke, postoji još nekoliko elemenata koje treba uzeti u obzir.
Najpre: ukoliko u koaliciju ulaze "Dveri", zašto ne pozvati DSS? Da li postoji neka tajna saradnja između ove stranke i vlasti, o kojoj šira javnost ne zna mnogo?
Dalje, tu je pitanje kako će se prema svemu postaviti nedavni koalicioni partner "Dveri", pokret "Dosta je bilo", i to obe njegove frakcije.
Zatim: tajming. Moguće je da je, pod pritiskom međunarodne zajednice, Vučić odustao od održavanja vanrednih izbora, jer je došlo do uviđaja da on ipak ne predstavlja idealno rešenje. Naime, ekonomsko-poslovni pokazatelji verovatno smetaju i onim stranin investitorima koji bi, eventualno, pokretali poslove u Srbiji. Među njima, ima i nosilaca krupnog kapitala, koji mogu imati uticaj na američko-evropske establišmente. Naročito, u tom smislu, smeta visoka korumpiranost administracije, ali i činjenica da svi tokovi krupnog kapitala zavise od pojedinih članova Vučićeve sopstvene porodice.
Pored toga, po zvaničnom formiranju saveza, sledi nesumnjivi test izdržljivosti. Sa jedne strane, ukoliko bude širok, savez će odmah imati infrastrukturu u celoj zemlji (dakle, sve što je bila boljka pojedinačnih stranaka i savezića) - naravno, pod pretpostavkom da se u najvećoj meri stane na kraj "preletanju" čitavih opštinskih odbora u SNS. Jer, prvi naredni redovni izbori su tek 2020. godine (ukoliko ih Vučić, što nije nemoguće, ipak raspiše ranije). Vučićevi insajderi, kojih će nesumnjivo biti će činiti sve da unesu seme razdora u takvu koaliciju.
Ipak, ključni problem je: kako će se Savez za Srbiju primiti među građanstvom. Generalno pravilo glasi da sinergetsko delovanje članova koalicije dovodi ne samo do udruživanja biračkog tela u najvećoj meri, već i do privlačenja velikog broja apstinenata. U medijskom smislu, koalicija će krenuti veoma skromno, uz pažnju svega nekolicine vrlo limitiranih radio-televizijskih stanica. Oslanjanje na društvene medije može biti veoma problematično, ukoliko dođe do "paljbe" sa "Tvitera" ljudi razočaranih eventualnim izbacivanjem PSG, a naročito prihvatanjem "Dveri", koje mnogi percipiraju kao fašistički pokret (iako to nije tačno).
No, eventualno ignorisanje Jankovićevog pokreta, koje je u ovom momentu nešto izglednije od neulaska "Dveri", ne mora neophodno biti negativno. Naprotiv: može se desiti da nemali broj Jankovićevih pristalica bude privučen u SZS, samo sa ciljem prekida Vučićeve vlasti. Podsećanja radi, i daleko žilaviji SPO je na izborima 2000. godine doživeo krajnje neslavnu sudbinu.
Jedan od prvih testova može biti i aktuelna vanredna situacija u vezi sa "poklanjanjem" niškog aerodroma državi. Za sredu, 25. mart je najavljen protest nekoliko građanskih pokreta, koje podržava celokupna opozicija. Konsenzus postoji i oko pitanja zrenjaninskog vodovoda, te pojedinih pitanja u još nekoliko manjih mesta po Srbiji.
Prvi pravi test sledi 9. maja, na dan konstituisanja gradske skupštine (simbolično i na Dan pobede), kada će se videti u koliko klubova će nastupati opozicioni odbornici.
Svakako, ideja o laganom formiranju jakog saveza nije loša, te ostaje da se nadamo kako će se iz nje, zaista i napokon, nešto izroditi.
Najpre: ukoliko u koaliciju ulaze "Dveri", zašto ne pozvati DSS? Da li postoji neka tajna saradnja između ove stranke i vlasti, o kojoj šira javnost ne zna mnogo?
Dalje, tu je pitanje kako će se prema svemu postaviti nedavni koalicioni partner "Dveri", pokret "Dosta je bilo", i to obe njegove frakcije.
Zatim: tajming. Moguće je da je, pod pritiskom međunarodne zajednice, Vučić odustao od održavanja vanrednih izbora, jer je došlo do uviđaja da on ipak ne predstavlja idealno rešenje. Naime, ekonomsko-poslovni pokazatelji verovatno smetaju i onim stranin investitorima koji bi, eventualno, pokretali poslove u Srbiji. Među njima, ima i nosilaca krupnog kapitala, koji mogu imati uticaj na američko-evropske establišmente. Naročito, u tom smislu, smeta visoka korumpiranost administracije, ali i činjenica da svi tokovi krupnog kapitala zavise od pojedinih članova Vučićeve sopstvene porodice.
Pored toga, po zvaničnom formiranju saveza, sledi nesumnjivi test izdržljivosti. Sa jedne strane, ukoliko bude širok, savez će odmah imati infrastrukturu u celoj zemlji (dakle, sve što je bila boljka pojedinačnih stranaka i savezića) - naravno, pod pretpostavkom da se u najvećoj meri stane na kraj "preletanju" čitavih opštinskih odbora u SNS. Jer, prvi naredni redovni izbori su tek 2020. godine (ukoliko ih Vučić, što nije nemoguće, ipak raspiše ranije). Vučićevi insajderi, kojih će nesumnjivo biti će činiti sve da unesu seme razdora u takvu koaliciju.
Ipak, ključni problem je: kako će se Savez za Srbiju primiti među građanstvom. Generalno pravilo glasi da sinergetsko delovanje članova koalicije dovodi ne samo do udruživanja biračkog tela u najvećoj meri, već i do privlačenja velikog broja apstinenata. U medijskom smislu, koalicija će krenuti veoma skromno, uz pažnju svega nekolicine vrlo limitiranih radio-televizijskih stanica. Oslanjanje na društvene medije može biti veoma problematično, ukoliko dođe do "paljbe" sa "Tvitera" ljudi razočaranih eventualnim izbacivanjem PSG, a naročito prihvatanjem "Dveri", koje mnogi percipiraju kao fašistički pokret (iako to nije tačno).
No, eventualno ignorisanje Jankovićevog pokreta, koje je u ovom momentu nešto izglednije od neulaska "Dveri", ne mora neophodno biti negativno. Naprotiv: može se desiti da nemali broj Jankovićevih pristalica bude privučen u SZS, samo sa ciljem prekida Vučićeve vlasti. Podsećanja radi, i daleko žilaviji SPO je na izborima 2000. godine doživeo krajnje neslavnu sudbinu.
Jedan od prvih testova može biti i aktuelna vanredna situacija u vezi sa "poklanjanjem" niškog aerodroma državi. Za sredu, 25. mart je najavljen protest nekoliko građanskih pokreta, koje podržava celokupna opozicija. Konsenzus postoji i oko pitanja zrenjaninskog vodovoda, te pojedinih pitanja u još nekoliko manjih mesta po Srbiji.
Prvi pravi test sledi 9. maja, na dan konstituisanja gradske skupštine (simbolično i na Dan pobede), kada će se videti u koliko klubova će nastupati opozicioni odbornici.
Svakako, ideja o laganom formiranju jakog saveza nije loša, te ostaje da se nadamo kako će se iz nje, zaista i napokon, nešto izroditi.
Коментари
Постави коментар