Specijal: Povlačenje Saše Jankovića

Lagaće svako ko kaže da nije makar malo iznenađen jučerašnjom odlukom Saše Jankovića da podnese ostavke na mesta predsednika Pokreta slobodnih građana i Građanskog bloka 381, te da se povuče iz političkog života. Sa druge strane, čini se da ova odluka ipak ima dosta logike.

Dvogodišnje aktivno bavljenje „visokom politikom“ bivšeg zaštitnika građana se završilo dosta neslavno, iako je oproštajni tekst sročen tako da deluje časno. Da li je ta odluka dobra ili loša, pokazaće vreme – uvek će biti argumenata sa obe strane. Meni lično se, pak, čini, da je za aktuelan politički momenat dobra.

Pre oko godinu dana, Saša Janković je već bio u političkom nok-daunu. Bilo je to u nedeljama posle „grčenja u Beču“, kada su posle tviteraškog gafa (te raznih drugih ekscesa), tek osnovani PSG počeli da napuštaju ljudi, koji su u proleće 2017. godine „pogurali“ svog potonjeg lidera do tada sjajnih 16% na predsedničkim izborima: Dušan Ivković, Srđan Škoro, Dušan Teodorović, Nikola Kojo, Sergej i Branislav Trifunović, Tanja Vojtehovski, kasnije i Nikola Đuričko,… uz Jankovića su ostala samo „manje zvučna“ imena poput Janka Baljka, Zorana Čička, Srbijanke Turajlić, te same supruge lidera PSG-a.

Novi život je bivšem zaštitniku građana udahnuo – Dragan Đilas. Ideja da se na jednoj izbornoj listi objedine dojučerašnji opozicioni konkurenti (Janković i Jeremić), u potpunosti ga je reanimirala. Bez obzira na rezultat potonjih lokalnih izbora u Beogradu, bilo je više nego očigledno da opoziciono biračko telo očekuje opstanak ove liste, njenu formalizaciju u vidu koalicije, širenje i suprotstavljanje samom Vučiću. Savez za Srbiju, kao najšira moguća koalicija protiv Vučića je mogao da bude formiran najkasnije do kraja prethodnog proleća.
Ključni „klip u točkovima“ tom procesu je bio – Jankovićev PSG. On se otvoreno usprotivio mešanju „baba i žaba“, odnosno nije želeo da u okviru iste političke organizacije „PSG i Dveri imaju isti žiro račun“. Usledilo je šta je usledilo: u avgustu, Janković osniva sopstvenu koaliciju, Građanski blok 381, u koju su pored PSG-a ušli pokreti za koje velika većina građana nikada nije ni čula. Malo kasnije je (sa ogromnim zaostatkom) osnovan Savez za Srbiju, te su mediji govorili o dva opoziciona bloka… svega nekoliko nedelja. Prelazak „Zelenih“ iz Jankovićevog bloka u SZS je govorio da tu nešto ne valja od samog početka. Savez primetno počinje da odnosi prevagu kao vodeća snaga „vaspostavljene“ opozicije. Slede nove afere, novi tvitovi napisani u afektu, konačno, i suptilno veličanje proustaške revizije istorije od strane jednog člana pokreta. Sa otpočinjanjem novog talasa protesta, posle prebijanja Borka Stefanovića – spram kojih je lider PSG-a držao distancu – ozbiljno se dovodi u pitanje bilo kakav položaj opozicionara u lideru PSG-a. Slede direktni napadi Srđana Škora i Branislava Trifunovića, te Jankovićevo odbijanje da se pristupi sporazumu o fer izborima i medijskoj slici u Srbiji…

Ipak, ni u periodu nevelikog „uspona“ Saše Jankovića nisu sve stvari išle baš po planu. Premotajmo film unazad za oko dve godine. On je odbacio svaku mogućnost saradnje sa Vukom Jeremićem i tada još uvek dosta popularnim Sašom Radulovićem. Njegovu predizbornu kampanju su vidno nosile druge javne ličnosti, a sopstveni govori su mu bili prilično mršavi. Konačno, on je „ispustio trenutak“, koji su mu (pomalo iznenada) doneli aprilski protesti protiv diktature, a gde se (prećutno) očekivalo da preuzme inicijativu. Ona je izostala, a kasnije je tvrdio da je to zato što ga je strani faktor upozorio da se ne meša, jer neće dobiti njihovu podršku.

Dosta amaterizma se pokazalo i prilikom osnivanja pokreta, kada apsolutno niko nije proverio da li u registru već postoji organizacija pod imenom Slobodni Građani Srbije (što je trebalo da bude prvobitno ime).
Prorežimski mediji su jedva dočekali razne tvitove i objašnjenja razočaranih „jankovićevaca“ o razlozima njihovog istupanja. Dosta slična situacija će se ponoviti i godinu dana kasnije, prilikom osnivanja Građanskog bloka 381, koji je samo zbunio biračko telo.
Upravo ovo zbunjivanje, u kombinaciji sa podsećanjem da je Janković (pre mesta zaštitnika građana) radio u Službi Državne bezbednosti, i jeste dovelo do optužbi da je on „Vučićev trojanac“. Da li zaista zato, ili iz pukog neiskustva, Jankovićeva „prefinjenost“ nije uspela da sakrije brojne gafove i gluposti, gotovo na nivou onih kakve je iz pozicije vlasti činio Tomislav Nikolić, samo na malo drugačiji način. Ako uopšte postoji nešto kao „građanska Srbija“, ona je Jankovićevim delovanjem u potpunosti ubijena u pojam.

I sam tekst ostavke, iako se čini da je „častan izlaz“, verovatno dolazi pošto je dosta štete načinjeno. Nadasve, tekst ozbiljno deluje kao da ga je neko diktirao Jankoviću. A činjenica da je ostavka podneta svega jedan dan pošto je na svom omiljenom „Tviteru“ sada već bivši lider PSG-a izneo predloge za dalje delanje opozicije, dodatno podgreva sumnju da je ostavka izvršena pod nekakvim pritiskom: bilo spoljašnjim, bilo unutar samog pokreta.

Istorija će Sašu Jankovića pamtiti kao novog Milana Panića: doneo je ogromnu nadu srpskoj opozicionoj sceni da može brzo da se oporavi, te da (ako ništa drugo) parira Vučićevoj mašineriji… No, ta nada je ubrzo izneverena. Gotovo je ironično što će ga – makar za koju nedelju, ako ne i duže – na opozicionoj sceni nadživeti vidno veći eksperimenti, poput Saše Radulovića.