Travoltino premotavanje 2018

Posle letnjeg preseka (koji je po meni kudikamo logičniji), red je da se i na kraju kalendarske godine podvuče crta. Više kao neki lični osvrt sa probranim temama, nego što će se hronološki nabrajati šta je bilo.

1.   Vlast: neumoljiva klijentelistička mašinerija

Šta reći o vladajućoj stranci (i koaliciji), a da već nije rečeno 2017… 2016… 2015… godine. Šta reći o neprikosnovenom lideru, a da već nije rečeno svih tih godina?
Kao veoma davna prošlost deluje sredina prošle decenije, kada su izbori u Srbiji bili… kudikamo normalni. Nastavi li se ovako, apologete demokratskih procesa će kao zlatno doba doživljavati parlamentarne izbore iz januara 2007. godine, koji su verovatno najuspešniji ikada organizovani u zemlji Srbiji (iako je vlada posle formirana gotovo pet meseci, ali hej, i to je normalna stvar kada postoji zdrav politički diskurs). Nijedni izbori od 2014. godine do danas nisu održani pod normalnim demokratskim okolnostima, razloge valjda ne treba ni navoditi.

Vučićev režim je uradio jednu izuzetno opasnu stvar: koristeći već određene postojeće procepe u društvu, on ih je produbio, deleći narod na kastu poželjnih, u koje spadaju članovi SNS-a i simpatizeri ove partije, te na sve ostale, koji su nepoželjna marva.
Mislim da ne treba ni navoditi čemu ovakva polarizacija u određenim okolnostima može da vodi.

Od nekih specifičnosti za godinu iza nas, vredi pomenuti intenziviranje pregovora sa Prištinom, po principu „kreni-stani“, blamažu sa godišnjicom primirja u Prvom svetskom ratu, održanom u Parizu, „neprijatno“ gostovanje kod Putina i nekoliko sitnih afera na domaćem terenu.

2.   Opozicija: povratak sa ivice egzistencije

Verujte mi na reč da će istorija pokazati kako je debakl većine opozicionih lista na beogradskim izborima bio – dar sa neba. Trenutak kada su svi izuzev embriona Saveza za Srbiju i Šapićeve liste ostali duboko ispod crte, označio je da je srpska opozicija dodirnula apsolutno dno, a to najbolje simbolizuje činjenica da je Demokratska stranka (i to u koaliciji!) jedva osvojila 2% u jednom od nekada svojih jačih uporišta.

Od tada, pa do oko 50 000 ljudi na ulicama Beograda 29. decembra, pređen je izuzetan put, samo… kako?
Daleko od toga da je opozicija postala mnogo moćna: konkretno, za Savez za Srbiju (prema istraživanju CeSID-a) zna jedva 30% građana, primarno kroz negativnu konotaciju datu kroz „Pink“.
No, uprkos tome, generalno nezadovoljstvo postoji i jasno je da SZS jedini ima tu koordinatorsku moć da ga kanališe.
Odgovor možda leži u mirenju sa neomiljenim potezima i, najzad, donošenjem nekih razumnih odluka. Prva u nizu dotičnih je bila činjenica da se još u veče izbora pristupilo aktivnostima, koje su potrajale skoro pola godine, ali su vodile formiranju koalicije. Druga je bila činjenica da je DS – taj nekadašnji stožer „druge Srbije“ – sa pet godina zakašnjenja progutao gorku pilulu i izabrao za lidera čoveka, koji je priznao da su oni postali stranka sekundarnog značaja, te da mora da se spasava šta se spasiti može. Konačno, od prebijanja Borka Stefanovića, čini se da je došlo do razumevanja da se svaki autogol vlasti mora maksimalno iskoristiti, što je ranije retko bio slučaj.
Koriste se svi malobrojni, ali dostupni resursi: od nedeljnika, preko „Danasa“, „N1“ i „Naše“, do famoznog Tvitera. U razumne poteze se, donekle, može svrstati i nedavno povlačenje Saše Jankovića iz politike. Bio bi red da mnogi drugi, daleko više izlizani od njega, slede taj primer.

Početak svakako nije luksuzan, ali makar liči na nešto… i već daje nekakve rezultate.

3.   Svet: zamalo izbegnut svetski rat i definitivni kraj EUforije

Kao da je u prošlom životu bio taj april, kada su sati delili NATO i Rusiju od direktne konfrontacije u Siriji. Da ovog puta nije bila reč o pukoj maštariji srpskih tabloida, svedoči i činjenica da je čak i BBC tih dana imao kajron sa naslovom: „Da li idemo ka Trećem svetskom ratu?“. Kada su, potom, Amerikanci, Britanci i Francuzi „počasno“ bombardovali nekoliko praznih postrojenja, ranivši par slučajno zatečenih civila, svi su pohrlili da što pre daju farsični prizvuk nečemu, što je potencijalno bilo daleko opasnije nego što se danas čini.

Zaista, dok je u Hladnom ratu bilo nekoliko incidenata, koji su pretili da eskaliraju u globalni sukob (najčuvenija je, naravno, Kubanska raketna kriza), od 1989. godine do prošlog aprila zaista nismo imali takve situacije. To samo govori da je zlatno vreme globalizacije (odnosno, vesternizacije) zaista privedeno kraju.

Još jedna žrtva novih okolnosti je jedan od najvećih simbola te neostvarene budućnosti: Evropska unija, koja svakako ne može da preživi u ovakvom obliku… a vrlo verovatno, ne može da preživi ni u kakvom obliku. Činjenica da je od novembra Angela Merkel u de fakto tehničkom mandatu, a da posle protesta „Žutih prsluka“ Emanuel Makron svakako nema legitimitet da se nametne kao novi evropski lider, nudi prilično sumornu perspektivu ovom projektu. Naravno, još uvek će se batrgati njena glomazna i bezidejna birokratija, ali pitanje je samo… dokle. U 2018. godini se, hteli Srbi to da priznaju ili ne, ozbiljno okliznuo i Vladimir Putin, i to o penzioni zakon. Donoseći propis donekle sličan onom, kakav je nedavno ukinut kod nas, njegov rejting je faktički preko noći skliznuo sa oko 70 na ispod 50%. Fascinantno. Naravno, ukoliko bude želeo, Putin u svakom momentu može da „nagazi“ i povrati popularnost, ali se nameće pitanje: ima li smisla… On nesumnjivo jeste vratio ruskog džina na veliku scenu, međutim, da li više od 20 godina suverene vlasti moraju da budu cena takvog poteza? Od ostalih stvari, 2018. godina će svakako biti upamćena po stravičnom ubistvu Džemala Kašogija, povratku demokratske većine u američkom kongresu, a ako volite ceremonije, i venčanje princa Harija za Megan Markl.

1.   2019. godina…

Na kraju: uvek ono najteže pitanje. Šta nas čeka u narednoj godini?

Krenimo od međunarodnog plana: događaj koji će svakako obeležiti 2019. je – izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. Moram priznati da se u tom pogledu Tereza Mej pokazala kao izuzetno vešt političar, nametnuvši drugoj strani gotovo sva rešenja, koja je prvobitno isplanirala. Izbegla je smenu, izbegla je tvrdi Bregzit i gotovo sigurno će izbeći zahteve za novim referendumom. Interesantno: reč je o osobi koja je – prethodno – bila protiv Bregzita.

Šta još? Verovatno će se iskristalisati i kandidati na predsedničkim izborima u SAD, koji se održavaju 2020. godine. Za očekivati je da se najzad okonča gotovo decenijski rat u Siriji. Na proleće, japanski car Akihito treba da abdicira. 

Domaći teren… Imaju prava oni koji kažu da je 2019. godina sudbonosna za Srbiju. Vrlo verovatno će se postići nekakvo rešenje za Kosovo. Opozicija će, na ovaj ili onaj način, jačati, a za očekivati je da vlast nastavi da steže kaiš. Do daljnjeg.

I upravo to može voditi veoma opasnom političkom konfliktu, čije je posledice još teško sagledati u ovom momentu. To me vodi do narednog zaključka: 2019. godina će biti sudbonosna pre svega za Aleksandra Vučića. To nipošto ne znači da će on sigurno otići sa vlasti naredne godine (iracionalan je neko ko iznosi takve tvrdnje), već da će se u narednih nekoliko meseci jasno cementirati njegov dalji politički put.

Svim čitaocima želim srećnu novu 2019. godinu!