Tri psihološke granice protesta (prva je preskočena)
Pomalo iznenađujuće, izazov Vučićevog trijumfalizma na izborima u Lučanima, te nespretno najavljivanje novog termina protesta nisu prekinuli trend rasta broja demonstranata.
Da budem do kraja iskren, očekivao sam da će, slično kao i 2017. godine, u ovom vremenskom momentu broj učesnika početi da opada: bliže se praznici, opozicija je nepotrebno izašla na izbore u Lučanima (i dala Vučiću priliku da se seiri), te su organizatori prilično smotano zakazali naredni skup tek za 16. januar, što je ubrzo promenjeno na “svaku subotu dok se ne ispune uslovi”.
To se nije dogodilo. Ne znam da li je tačna procena organizatora da je sinoć na ulicama bilo između 35 i 40 000 učesnika, ali se broj demonstranata svakako broji desetinama hiljada. Možda je tome najviše doprinela činjenica da je ljudima mnogo toga došlo do nosa, ali i to što je (izuzev neutralnog Šapića) ovog puta cela opozicija pozvala svoje pristalice da izađu na proteste.
Time je, ujedno, pređena prva psihološka granica protesta, a ostale su još minimum dve, pre nego što će moći da se govori o kakvoj-takvoj kritičnoj masi.
Naredna psihološka granica je - barem prema metodologiji organizatora - da broj učesnika bude veći od 50 000. To je, ujedno, cifra za koju je Sergej Trifunović na skupu u SO Stari Grad pre oko mesec dana napomenuo da mora da bude dostignuta kako bi “Vučić pobegao”. Dok se “Vučićeva bežanija” sa tom brojkom gotovo sigurno neće dogoditi, 50 000 svakako jeste respektabilna cifra, posle koje će ovo postati najveće opozicione demonstracije još od 2000. godine.
Druga i ključna psihološka granica je, pak, da iz subote u subotu broj demonstranata raste, kako bi klimaks bio dostignut na već najavljenom skupu 16. januara, kada je prva godišnjica ubistva Olivera Ivanovića. Ukoliko kulminacija zaista tada bude postignuta, ništa neće biti isto.
Na organizatorima je da već razmišljaju o tome šta ukoliko se to dogodi, ali i - šta ukoliko se ništa od toga ne dogodi.
To se nije dogodilo. Ne znam da li je tačna procena organizatora da je sinoć na ulicama bilo između 35 i 40 000 učesnika, ali se broj demonstranata svakako broji desetinama hiljada. Možda je tome najviše doprinela činjenica da je ljudima mnogo toga došlo do nosa, ali i to što je (izuzev neutralnog Šapića) ovog puta cela opozicija pozvala svoje pristalice da izađu na proteste.
Time je, ujedno, pređena prva psihološka granica protesta, a ostale su još minimum dve, pre nego što će moći da se govori o kakvoj-takvoj kritičnoj masi.
Naredna psihološka granica je - barem prema metodologiji organizatora - da broj učesnika bude veći od 50 000. To je, ujedno, cifra za koju je Sergej Trifunović na skupu u SO Stari Grad pre oko mesec dana napomenuo da mora da bude dostignuta kako bi “Vučić pobegao”. Dok se “Vučićeva bežanija” sa tom brojkom gotovo sigurno neće dogoditi, 50 000 svakako jeste respektabilna cifra, posle koje će ovo postati najveće opozicione demonstracije još od 2000. godine.
Druga i ključna psihološka granica je, pak, da iz subote u subotu broj demonstranata raste, kako bi klimaks bio dostignut na već najavljenom skupu 16. januara, kada je prva godišnjica ubistva Olivera Ivanovića. Ukoliko kulminacija zaista tada bude postignuta, ništa neće biti isto.
Na organizatorima je da već razmišljaju o tome šta ukoliko se to dogodi, ali i - šta ukoliko se ništa od toga ne dogodi.
Коментари
Постави коментар