Otkrovenje opoziciji

1. deo, nazvan „Šta je bilo“

Novije tvrdnje Borisa Tadića da je tog prolećnog dana 2012. godine izgubio izbore zato što su neki (pretpostavljam, birači na koje je računao) odbili da izađu na izbore i umesto toga odabrali Adu Ciganliju, tehnički možda jeste tačna, ali je suštinski duboko pogrešna. Isto tako, poraz D(O)S-a se tehnički jeste dogodio u maju 2012. godine, ali je nepovratno trasiran u junu 2008.

Naime, do proleća i leta 2008. godine, građani su već bili lišeni svih iluzija. Petooktobarski zamajac se već uveliko izgubio u vihoru istorije – mnogi će reći, već sa ubistvom Zorana Đinđića. Četiri godine Koštuničinih vlada su donele strahovit zamor od politike. Kosovo je tek proglasilo nezavisnost, a opcije voljne da se direktno usprotive politici Zapada (tada su to bili DSS i SRS) su poražene na izborima – možda upravo posle intervencije tog istog Zapada, koji je „pogurao“ SPS u zagrljaj njegovog višedecenijskog neprijatelja, DS-a.

I dok je žuta strana pokazala kako van svih ideologija može da paktira s kime može, ukoliko će joj to osigurati vlast, ni izgledi „kvazi-patriotske“ strane da se dokaže kao ideološki „čista“ nisu potrajali duže od 3-4 meseca. U jesen iste godine, SRS se cepa na dva dela. Novija saznanja će potvrditi ono u šta su svi sa iole zdravim razumom još tada sumnjali, a to je da su čelnici DS-a i Zapad oko formiranja SNS-a odigrali značajnu ulogu. Neka u domenu spekulacije ostane moja dodatna pretpostavka da je za ovaj čin „izdaje“ dobijeno zeleno svetlo i od strane Vojislava Šešelja.

Sve ovo je uslovilo da političke stranke izgube ideološku naklonost i iskreno ubeđenje građana. Od tada, i jedna i druga strana baziraju svoju moć isključivo na klijentelističkoj mašineriji. Ne želim da kažem kako toga nije bilo i ranije, ali nikada kao posle 2008. godine to nije imalo presudnu i gotovo jedinu ulogu.

Ono što se događalo od 2008. do 2012. godine je suštinski i pravi koren ovoliko čvrsto betonirane vlasti Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića. Naravno, uzeću u obzir još jedan faktor: mandatni period vlade Mirka Cvetkovića i drugi predsednički mandat Borisa Tadića su se podudarili sa Svetskom ekonomskom krizom (sada poznatom pod nazivom Velika recesija), kojoj je srpski „establišment“ u susret poslao najrđaviji mogući kadar: Mlađana Dinkića, Božidara Đelića i njima slične. Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije su doslovno izmišljale nove agencije i službe (npr. komunalnu policiju), kako bi svoje glasačke mašinerije udomile u javnom sektoru, postojali su čitavi sistemi kvota za tako nešto.
Građanima je to bilo veoma dobro poznato i zato se kriza nepoverenja dodatno produbila.

Po zemlji su počeli da niču raznorazni nesistemski, antisistemski i parodijski (neformalni) pokreti: Piratska stranka, Anonimusi i Cajtgajst revolucionari (reakcija na svetski trend), Džedajska stranka, Savez Sita,… Zapravo, još u tom periodu su udareni temelji činjenice da je velika većina opoziciono opredeljenih birača i danas apatična. Na popisu stanovništva u ranu jesen 2011. godine, mnogi mladi ljudi su iz inata i protesta (sa čijom metastaziranom varijantom se suočavamo i danas) odbijali da se izjasne kao Srbi, upravo se izjašnjavajući kao Marsovci i Džedaji. Prolazeći kroz žutu maglu, koju su mu puštali drugari iz mladosti – Srđan Šaper i Nebojša Krstić – Boris Tadić tu „opštenarodnu šegu“ nije prepoznao kao opasnost. Sa druge strane, menadžer svih aktivnosti SNS-a, Aleksandar Vučić, video je priliku. Da se razumemo, SNS u tom momentu nije percipiran kao bolja ili jača opcija od DS-a, ali je kao opoziciona stranka imao bolji potencijal, jer sve te „usputne“ radnje su mogle da štete samo vlasti, nikako opoziciji. Pritom, SNS je za manje od tri godine uspeo da privoli sebi veliku većinu biračkog korpusa pređašnjeg SRS-a (koji je bio najveća stranka u Srbiji u momentu dok su ga vodili upravo Nikolić i Vučić). Ironija leži u tome što je SNS koristio infrastrukturu, dobivši pristup upravo od DS-a (odnosno, od Mikija Rakića), koji je želeo da uništi Radikale, a sve stvarajući proevropsku konzervativnu stranku (što je, kako uviđamo, bio predlog Zapada).

SNS nije mogao da napada DS zbog toga što se globalna recesija kao takva dogodila, ali je svom snagom udarao usled načina tretmana dotične u samoj Srbiji. Glavna meta je postao blizak odnos režima sa tajkunima – na stranu što su kradomice sa njima šurovali i Naprednjaci. Potencirani su navodni (verovatno izmišljeni) rođački odnosi Mlađana Dinkića sa Miroslavom Miškovićem i vrlo nesmotrene reči Slobodana Milosavljevića: „’Delta’ je realnost Srbije“.
Istovremeno, „ispod žita“ je otpočelo fino lobiranje za to kako „ako ne valjaju žuti, onda možda ipak treba pružiti priliku Naprednjacima, jer su oni ipak nešto, kudikamo, novo“. Na Jutjubu su puštani razni opskurni video snimci o „tajnovitoj“ prošlosti Borisa Tadića, u javnost su dospevale glasine o tome kako ga je prva supruga napustila kada ga je zatekla u krevetu sa muškarcem i druge gadosti. Dodajmo tome masovni miting Naprednjaka, praćen štrajkom glađu Tomislava Nikolića,…
Sve to se proteglo do kraja 2011. godine, kada je došlo do posete Angele Merkel Beogradu  – gde je postavljeno pitanje kada će Beograd de facto da prizna Kosovo. Podsetnika radi, tada je nemačka kancelarka, navodno, stavila do znanja da joj Naprednjaci kao partneri postaju prihvatljivi, ukoliko završe ono što Tadić neće.
Vučić je uspešno zaokružio nekoliko stvari.

Poslednjih godinu dana „žutog režima“ (2011-2012), vlast je sve više percipirana kao tajkunska, a njen lider kao isfeminizirani izdajnik sa diktatorskim osobinama.

DS jeste imao infrastrukturu da se brani, ali je  problem ležao u tome što nije imao mnogo argumenata i da se odbrani. Primera radi, Đilas jeste izgradio najveći most u Beogradu, ali je odmah napadnut da je za isti novac mogao da sagradi pet manjih. A i gde ga otvori baš pre izbora… Te „Bus-Plus“, te Komunalna policija,…

Sa druge strane, SNS je sve više u delu biračkog tela percipiran kao moderna konzervativna stranka, sa predsednikom „domaćinom čovekom“, koji je voljan da se žrtvuje za Srbiju. Kao što je implicirano, kod apolitičnih (dakle, Džedaja, Pirata i sličnih),  DS i SNS su percipirani kao blizanci – što je samo moglo da godi potonjem.

Dakle, iako medijski to možda nije bilo tako prikazano, u trenutku kada su bili raspisani opšti izbori u prvim mesecima 2012. godine, tempirana bomba je bila postavljena u temelje oronule petooktobarske republike…

***

Nemojte zaboraviti, kada se smena vlasti već dogodila, Vučić sve do ranih meseci 2014. godine nije stegao omču, jer je valjalo učvrstiti moć. Da bi se to učinilo, trebalo je nastaviti nekoliko paralelnih procesa, koji su otpočeli još ranije. Zaista, ako gledate snimke određenih Vučićevih intervjua iz druge polovine 2012, njemu su usta puna hvale za određene stvari koje je uradila „bivša vlast“. Zapravo, neka prva percepcija nije ni bila da je ta promena toliko dramatična: DS je zadržao Beograd i Vojvodinu, SPS i URS su ostali koalicioni partneri, jedino je na republičkom nivou SNS zamenio DS, a Nikolić Tadića.

Početak izgradnje kulta ličnosti Vučić otpočinje jednim aspektom, koji je percipiran kao rak-rana prethodne vlasti: hapšenjem Miroslava Miškovića. Potom, iz vlasti biva katapultirana izrazito iritantna ličnost, Mlađan Dinkić (koji je, verovatno, i pušten da uđe u vladu kako bi javno dobio šut-kartu), pa Žarko Obradović… Ostalo je istorija. Baš kao što se i zamajac razočaranja u političare nastavio sve do danas, no ne treba zaboraviti: on nije otpočeo zbog rada Vučićeve medijske mašinerije (koja ga pospešuje), već zbog nepočinstava vlasti 2008-12. godine.

***

Poenta ovog pregleda nije bio da vam govori nešto što već znate, već da istakne jednu veoma jednostavnu činjenicu: SNS je na vlast došao sadejstvom dva aspekta: korišćenjem slabosti druge strane i činjenicom da je ta druga strana samozavaravanjem dozvoljavala da se njene slabosti iskoriste. Isključivu krivicu za to snosi, dakle, kadar, koji je od 2008. do 2012. godine upravljao Srbijom. Delovima tog kadra mora da bude jasno da ih građani Srbije nikada više neće izabrati (ironično, eto jedne istine u botovskim spotovima SNS-a).

Stoga, uz ostale aspekte (o kojima ću govoriti u drugom delu) mora da bude jasno da mora doći do pune i radikalne smene generacija u „preživelim“ političkim opcijama. Ljudi poput Borisa Tadića, Gordane Čomić, Dušana Petrovića, Radojice Milojičića Kene i drugih moraju da se pozdrave sa bavljenjem politikom. Ne vidim tu mnogo mesta ni za one koji nisu vršili vlast u pomenutom periodu, poput Zorana Živkovića, jer se on s razlogom percipira kao deo te iste garniture, koja je izneverila tekovine političkih promena.

Tek kada se iskreno i u potpunosti izvrši smena generacija – a uz političku volju, to ne mora da potraje duže od jednog leta – opozicija će postati otpornija na faktore rušioce rejtinga, odnosno, neprekidne napade na „bivši režim“.

Svi ovi delovi još uvek mahom neujedinjene opozicije moraju da shvate da se baš kao i 2000. godine, složno mora raditi na rušenju Aleksandra Vučića, jer, da, „Ua, Vučić!“ jeste politika, a u ovom momentu i toliko nedostajuća ideologija.