Reagovanje: Boris Tadić kao stožer ujedinjenja opozicije... Kako se takve genijalnosti nismo setili...

"Danas" je saznao, a "čaršija" burno odreagovala: Ljudi bliski američkoj administraciji su predložili Borisu Tadiću da bude stožer opozicije, koja bi izašla na predstojeće izbore.

Da li može ova rečenica da zvuči pogrešnije? Pre, možda, 3-4 godine, ovakav naslov bi bio dostojan jednog njuz.net-a. 
Ujedno, takva fraza u priličnoj meri sumira u kom grmu leži zec, kada se priča o nesumnjivom padu Vučićeve popularnosti, koji opozicija ne uspeva da nadomesti oporavkom sopstvenog rejtinga.

Najpre, imajući u vidu brojne okolnosti, pitanje je koliko je ovo tačno. "Danasu" su neretko dostavljane ne- i poluproverene informacije. Zapravo, ne bi nas nimalo čudilo da je PR štab samog Tadića, predvođen izvesnom Marinom Komad (ah, kakva naslednica carstva, koje su utemeljili Šaper i Krstić) "doturio" takvu vest. Jeste izvesno da je nekadašnji predsednik Srbije nedavno boravio u SAD-u, gde je prisustvovao forumu bivših šefova država i vlada. S obzirom na to da američka administracija još uvek polaže značajne nade u to da će Aleksandar Vučić završiti to što je obećao, najlogičnije za pretpostaviti jeste da je reč o još jednom pokušaju da se opozicija, koja je podržala bojkot, izvuče na izbore. Ukoliko, pak, to nije slučaj, odnosno da je "puštanje niz vodu" došlo na red, onda američka administracija ozbiljno greši.
Naime, opoziciono nastrojeno javno mnjenje, blago rečeno,  ne percipira Tadića kao dobru alternativu Vučiću. Čak naprotiv, on utelovljuje sve što je bilo pogrešno u prethodnoj vlasti, te gotovo sve što ne valja sa aktuelnom opozicijom. Da je tako, dobro je dokumentovano. 

Tadiću sujeta kulja na sve otvore, ni dalje ne priznaje sopstvene greške i krivi građane (tj. "bele listiće") za poraz 2012. godine. Upravo zato smatra da je njegovo regularno pravo da se vrati na mesto šefa države. 

Ali, ne treba da se zavarava. Baš kao što je vreme raznih Šutanovaca, Gordana Čomić, Kena, Balši i sličnih uveliko prošlo... prošlo je i vreme Borisa Tadića, barem kao stožera demokratskih snaga. Nadajmo se da će on to prihvatiti. Makar sa deset godina zakašnjenja.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

#13april

U šumi "značajnih" datuma u novijoj srpskoj istoriji, jedan je - izuzev za dobre poznavaoce tematike - ostao poprilično skrajnut i zaboravljen. Reč je o 14. aprilu 2000. godine. Tog dana, DOS je u originalnom sastavu (sa SPO-om) organizovao prvi masovni miting na beogradskom Trgu republike, kojim je Miloševiću dokazao kako je postao veoma ozbiljna politička pretnja. Tadašnji "nezavisni" (de facto opozicioni) mediji su govorili o cifri između 100 i 200 000 prisutnih (mada bi strogi i iskusni Aleksandar Gubaš, koji koristi pouzdane metode za brojanje demonstranata - poput fotometrije - sigurno ocenio da nije bilo više od 20 000 okupljenih). Iako je sam miting u celosti, generalno, zapao u zaborav (primarno zbog onoga što je usledilo te jeseni), ostala je sa njega upamćena ovih dana često parafrazirana rečenica Nenada Čanka o tome kako Miloševića treba obesiti na Terazijama. Slučajno ili ne, tek opozicija koja gravitira Savezu za Srbiju organizuje svoj "veli
Прикажи све

Imam srce, glavu nemam

Sve što je bilo ispravno i sve što je bilo pogrešno u organizaciji svih protesta u prethodnim godinama Znate, protest i aktivizam se radi srcem, a ne glavom… pogotovo ne klimanjem istom.                                                                                          Aleksandar Stanojković,                                                                                       autorska kolumna za list „Danas“, 04.12.2019. Prethodnih nedelja, naslovnice dnevnih novina i pojedine emisije su, uz nemalo ushićenja, „ugostile“ izvesne bivše organizatore protesta „Jedan od pet miliona“. Isti ljudi su, ujedno,   bili visoko kotirani i u nešto starijem protestu „Protiv diktature“, a takođe su sarađivali sa inicijativom „Ne da(vi)mo Beograd“, koja je imala i svoja okupljanja i šetnje tokom 2016. godine… Svi oni su imali svojih pet minuta političke slave, i svi su ih, manje-više, prokockali. Potpuno je shvatljiv, stoga, bes dela te ekipe usled takve spoznaje – te u
Прикажи све

Zašto nema dvoumljenja oko bojkota izbora (odnosno, zašto izbore TREBA bojkotovati)

Kako se 2019. godina još uhodava, aktuelizuje se pitanje da li će uskoro biti prevremenih parlamentarnih izbora, te kako opozicija treba da se postavi spram njih. Međutim, ključna razlika je ovog puta u tome što se prethodnih godina uglavnom postavljalo pitanje u koliko kolona se suprotstaviti vladajućoj mašineriji, a sada je dilema da li uopšte treba izlaziti na izbore i koliko bi bojkot - uspeo. Sad, verovatno bi mnogi suočili razloge za i protiv bojkota. Biću iskren: ja sam već duže vreme potpuni pristalica ovog vida političke borbe, tako da vidim daleko više razloga za njega, nego protiv  njega, stoga Vas molim da odmah shvatite kako pišem iz tog ugla. Priznajem, nisam završio FPN, Prava ili neki slični fakultet, da bih mogao akademski da sagledam celu situaciju, ali mi je očito i da diplomci ovih institucija dolaze do različitih zaključaka, pri čemu je većina sličnog mišljenja kao ja. Jedina dva argumenta protiv, koja sam voljan da prihvatim su: 1. Opozicija će izgubiti nešto m
Прикажи све