Pismo liderima opozicije

U nastavku prenosim integralni tekst pisma urednika strane "Veltšmerc" liderima opozicije u Srbiji, 24. aprila. Sa njegovim sadržajem su upoznati pojedini politikolozi i bivši političari, koji su pružili podršku.


Stoga sam zamoljen da ga ovim putem "prosledim javnosti".

Poštovane dame i gospodo,

Mnogo je razloga zbog kojih smo rešili da vam pišemo, no ako bismo uspeli da ih svedemo na jedan jedini, on bi bio naša bojazan od sve izglednije ekonomske krize koja će uslediti po okončanju trenutne pandemije. Naime, jedina izvesna činjenica, u moru neizvesnih stvari, jeste da Srbija takvu nadolazeću buru dočekuje sa potpuno nekompetentnim kadrom, te je izgledno da će iz nje izaći privredno i ekonomski razorena.

Kao ni većina opoziciono nastrojenog javnog mnjenja, nismo srećni što vaše političke opcije predstavljaju alternativu vladajućoj, te apsolutno imamo razumevanja za one pojedince, koji između režima i „ovakve opozicije“ stavljaju znak približno jednako, nadajući se nekakvoj „novoj i neukaljanoj“ opciji. No, malo zdravog razuma, poznavanje istorije i svetskih okolnosti nas uče tome da će njihove zaista lepe želje ostati nedosanjani san. Stoga, voleli mi to ili ne, imamo vas kao jedinu iole opipljivu alternativu ovom društvenom kanceru. Zato vas molimo da nastavak pisma shvatite kao dobronamernu kritiku od strane onih „plebejaca“, bez kojih na vlast nikada nećete moći da dođete.

Uvažavajući vaš stav da ne preduzimate nikakve aktivnosti dok epidemija još uvek traje, želimo da vam skrenemo pažnju da ne budete pasivni, jer građani od vas očekuju akciju. Akciju, a ne besmisleni performans, kakvih je bilo u nedavnoj prošlosti.

Suženi pristup medijskom izveštavanju, koji vam je na raspolaganju, često je ishitren, isprazan i najčešće se svodi na vređanje i puko etiketiranje neistomišljenika. Slično neuspešnoj taktici demokrata u SAD-u, opozicija u Srbiji smatra da se takvim delanjem prikupljaju pristalice. No, koliko god masa bila povodljiva i zanesena, ona ne sluša šta bilo ko ima da kaže, nego, naprotiv, vidi šta ko ima da uradi. „Metar asfalta ovde, metar nove ulice tamo, tu litar ulja, tu sendvič i hiljadarka“… Ovo jeste populistički i jadno, ali je opipljivo, materijalno i konkretno. Dakle, nešto što se ne mora samo zamišljati iz beskrajnih panegirika po medijima i društvenim mrežama. Pojedini opozicioni lideri se previše uzdaju u moć „Tvitera“ i uticaj broja korisnika. Nažalost, tamošnja komunikacija se uglavnom svodi na „ja tebi serdare, ti meni vojvodo", i to većinom u zatvorenim krugovima isključivih ljudi, kojima „nedostojni" ne smeju ni da priđu. A „nedostojni" su svi oni koji prate „mejnstrim“ medije pasivno (štampu, radio, televiziju). Apriorno odbacivanje potencijalno najvećeg resursa glasova samo zato što medije prate isključivo, a ne aktivno, jeste teško nadoknadiv (usuđujemo se reći, i nenadoknadiv) gubitak. Možda je zato rešenje insistirati na tome da lokalni političari ne posećuju, kao do sada, one ljude, koji ih već podržavaju, već, za promenu, da dele materijal o režimskim lažima korpusu glasača vladajuće većine.

Mnogima su puna usta terenskog rada i pristupa „običnom čoveku“ iz male sredine, ali postoji fenomen „odsustva lokalnih ljudi sa lokala“. Popunjavanje ove praznine se svodi tek na poneki jalovi zahvat, pa građani nisu u stanju da se identifikuju sa tako predloženim pojedincima. Gde god je na vlasti antirežimski korpus na nekakvim zdravim osnovama, SNS je sa satelitima prisutan makar kao jaka konkurencija i faktor destabilizacije. S druge strane – tamo gde je SNS osvojio vlast, istinska opozicija praktično – ne postoji. Podsećamo da su upravo ove teme te, koje najdirektnije i najočiglednije utiču na živote svih građana, te je – kao u sportu – neophodno izvršiti najpametniju moguću selekciju, kako bismo jednog dana, poput naših košarkaša, došli barem do olimpijskog srebra, ako ne i do zlata. U redovima vlasti je, razume se, još gora situacija po tom pitanju, ali dok opozicija ne reši taj problem i ne pokaže da je od vlasti suštinski različita – običan narod je neće videti kao istinsku alternativu aktuelnom režimu, već samo kao destruktivnu kontratežu, što ne mora uvek biti dovoljno da bi se ostvario željeni rezultat. Sa druge strane je bitan i balans, jer isuviše insistiranja na nacionalnim temama dovodi do zanemarivanja lokalnih, dok, obratno, previše insistiranja na lokalnim problemima vodi fragmentaciji političkog života. Naročito želimo da podvučemo drugi slučaj, kome su bile sklone razne „antipolitičke“ organizacije, čijih pet minuta slave se završavalo duboko ispod cenzusa. Razna udruženja komšija, koja organizuju proteste oko svega i svačega, privlače previše pažnje na društvenim mrežama, ali ujedno dodatno troše energiju, što – koliko god da im je dobra namera – dodatno partikuliše stvari.

Dok se kroz glavu nešto starijih nostalgično provlače te slavne „revolucionarne“ godine, 1996, 1997, 2000, postavlja se pitanje – kako je moguće da se do sada nije pojavio neki novi „Otpor“? Jer, ove

omladinske političke organizacije koje trenutno imamo su bezidejne, neorganizovane i – iznad svega – politički nepismene. To je zabrinjavajuće, a zatim i opasno. Ignorisanje nesumnjivo postojeće energije kod mladih jeste osnova problema apstinencije kod ove populacije. Kao mlade osobe, koje iza sebe imaju već nekoliko izbornih ciklusa, možemo sa sigurnošću da kažemo da nam se direktno nikada niko nije obraćao na odgovarajući način – sa delimičnim izuzetkom Saše Jankovića, no i to je bilo mršavo, ali makar sa stanovišta normalnosti – što u dovoljnoj meri opisuje srž problema i nedostatak smisla za akciju. Naravno, neki (čitaj – vlast) aktivno rade na stvaranju pogleda koji će ovu populaciju dodatno demotivisati, čak i za izlazak na birališta. Taktika je više nego jednostavna – „Tvoj glas nema težinu“, i naravno „Svi su oni isti“. Ironično, sa obe stvari, empirijski gledano, moramo se složiti. Glasanje i praćenje političkih aktivnosti, iz našeg ugla, zaista ništa nisu promenili. Osećaj gnušanja koji se rodio u našoj generaciji, zbog načina na koji vladajuća većina percipira i propagira lažnu normalnost je u toj meri upalio senzor za prepoznavanje manipulativnih taktika na podsvesnom nivou, da odmah postajemo protivnici njihove politike. S druge strane, isto se dešava i kada prepoznamo da je i opozicija preslikala taj narativ, mada, barem ne u njegovoj ekstremnoj varijanti. Dok se toga ne oslobodite, ne možete ni krenuti putem aktiviranja mladih apstinenata, koji jedini mogu biti nosioci promena.

                                                                            ***

U svojoj ogoljenoj osnovi, Peti oktobar je uspeo zato što su ljudi tada imali snažnu veru da će doći do sistemske promene, da će vlast preuzeti „neko“, kakav do tada nikada nije vladao, te da će svima biti bolje – što je bilo poverenje prokockano već posle nekoliko godina (mnogo pre dolaska SNS-a na vlast). Ono čime opozicija odmah može da demonstrira da je drugačija, jeste formiranje vlade stručnjaka u senci. Ovi eksperti moraju potom biti spremni da preuzmu prave resore u nekom budućem kabinetu.

Šta činiti u prelaznom periodu? Smatramo da je realna mogućnost, kojom se izbegava ozbiljnija ustavna kriza, makar prećutno prihvatanje izbora, koji bi izrodili nekakvu parlamentarnu instituciju, a koja bi potom – pod pritiskom javnosti i, verujemo, spoljašnjeg faktora – radila na suštinskim izmenama izbornih uslova i sistema, tako da bi se novi, regularni izbori održali već kroz 6-12 meseci.

Morate biti spremni da se za ispunjenje ovih uslova izborite na ulici. Razlozi zašto građani, a često ni vi sami ne verujete da je to moguće, leži u tome što su dosadašnji protesti očajno vođeni, te su se svodili na vikend karnevale i smešne performanse. Sa ovakvim režimom, sa kojim imamo posla, morate biti spremni na pravu pobunu na nacionalnom nivou (budite uvereni da za tako nešto postoji energija), što podrazumeva blokade, ostanke na ulici, štrajkove, a takođe – što treba reći – spremnost da se na šamar ne odgovori okretanjem drugog obraza, već, naprotiv, šamarom.

Primetili ste da u celom pismu nismo pomenuli jedno ime. Razlog je taj, što to protiv čega se svi borimo, ni nema ime. Tumač raznoraznih uloga, od mladog radikalskog lava, do starog srčanog bolesnika, zapravo, nije vaš protivnik. Protivnik je njegova projekcija, koju su na podsticaj SNS-a stvorili sami građani Srbije. Iza nje stoji njihova slepa vera.

Vaš i naš zadatak je da tu neutemeljenu veru srušimo poput kule od karata.

Da li ste spremni da preuzmete odgovornost pre nego što bude prekasno?

Srdačno,
Urednici Fejsbuk strane „Veltšmerc“