Veltšmercovo premotavanje 2020

Svet i pandemija: Dogodilo nam se „neće valjda“

Autor: Admin 2

Neko stručniji od nas je upozoravao da je mogućnost sasvim izvesna, svi su odmahivali rukom u fazonu ''Neće valjda''.  To ''Neće valjda'' je brzinom od 300 na sat krenulo u svet i, dok smo se setili epidemioloških protokola – planeta se našla u pandemiji. Obistinilo se upozorenje.

Ionako raslojen i duboko podeljen svet počeo je, pod pritiskom neposredne opasnosti, da pokazuje svoje pravo lice. Na partikularno državnom nivou, imali smo prilike da vidimo koje vlade reaguju primereno situaciji, koje reaguju apsolutno neprimereno, a koje su predugo šetale po ivici ograde po cenu ljudskih života (SAD, u vas gledamo). Generalno posmatrano, zabrana okupljanja većeg broja ljudi, ograničavanje kretanja i zatvaranje granica najteže su pogodili (a u nerazvijenijim sredinama čak i smrtno ranili) ugostiteljstvo, turizam i turistički saobraćaj, te industriju zabave (od lokalnih koncerata do velikih festivala). Drugi kulturni događaji (umetničke izložbe, pozorišne predstave, bioskopske projekcije i sl.) u znatnoj meri su izmenili format kako bi se prilagodili novim uslovima i epidemiološkim protokolima. Industrija, trgovina i građevinarstvo, iako načelno pogođeni usporavanjem međudržavnog robnog transporta i padom kupovne moći građana, nekako su pronašli modus za rad i u vanrednim okolnostima, te nije došlo do statistički značajnijeg usporavanja u radu trgovinskih lanaca, fabrika i radova na građevinskim projektima, osim što su se, naravno, prilagodili propisanim epidemiološkim merama. Školstvo je moralo svuda da se prilagodi novom načinu rada na daljinu, te je prvi put u praksi organizovana sveopšta nastava putem televizije i interneta.

Poslednje i najbitnije: zdravstvo, prvo na braniku protiv bolesti i pošasti, jer je sva suština ovih događaja direktno povezana sa odbranom ugroženih života i lečenjem. Kako ne postoji sveopšti globalni zdravstveni sistem, već svaka država uređuje i ulaže zasebno, tu se prvo mogla videti svaka pojedinačna vrlina i mana određenog sistema i način borbe, prevencije i rehabilitacije.

Ako se ograničimo na naše lokalne okvire, možemo sa sigurnošću reći koliko je naš način borbe sa pandemijom ogolio sveukupni šizofreni, nakrpljeni, ad-hoc način razmišljanja i delanja, od najviših struktura do najnižih lumpenproletera. I opet, najveći teret konkretnog delanja i izvlačenja govečeta iz bunara pao je na radni narod (medicinske tehničare, lekare i nemedicinsko tehničko osoblje kliničko-bolničkih centara), dok su mozgovi operacije skupljeni u sastav pod imenom Krizni Štab sve kalkulisali metodom ''ofrlje-na licu mesta-aj smislimo ŠTAGOD''. A najviše od svega, ljude je iziritiralo to što i ono što je bilo propisano nije sprovođeno dosledno. Najupečatljiviji primer jeste uvođenje vanrednog stanja, kao prilika za demonstraciju moći. Sam taj čin ne bi bio doživljen toliko pogrešno da se iz državnog vrha nije manipulisalo statistikama kako bi stanje bilo čas skinuto čas opet planirano ''zbog loše epidemiološke situacije'' (nećemo da kažemo šta je tome kumovalo khmkhmtekmaderbikhmkhm). Talas nezadovoljstva uzrokovan kako anksioznošću i strahom od novog stanja, tako i nagomilavanim problemima od ranije, upravo najavom novog vanrednog stanja, bio je direktan povod da se krene u obračun za državom. Iako se borbeni žar ugasio za par dana, a neredi brzo umirili, signal za državu je bio dovoljno jasan – možete se igrati i muljati, ali ne preterano. Kontraefekat ovoga, pak, ogleda se u tome da pojedini ljudi odbijaju da se pridržavaju čak i najjednostavnijih epidemioloških mera i da to doživljavaju kao ''opozicioni'' stav, što su mnogi opozicioni političari zdušno iskoristili za skupljanje poena (Pedro Radulovar, na primer). 
Globalna kriza nastala pandemijom ne zaobilazi ni naše krajeve koji su ionako oštećeni ranijim krizama; novi talas nezadovoljstva kad tad mora da krene, a povod za to mogu biti masovna otpuštanja koja se upravo dešavaju, kako u javnom sektoru (posebno u medijskim kućama), tako i u nekim ''većim i jačim'' firmama privatnog sektora; šraf industriju i motače kablova ne računamo, tamo radnik svakako ne predstavlja ništa više od zamenljivog zupčanika.  

Vlast: Mašinerija još nije zarđala, ali je sve više usamljena

Autor: Admin 1

Postoji jedna osnovna zabluda u vezi sa Vučićevim režimom, a ona se odnosi na suptilnost njegovog načina vršenja vlasti. Mnogi su ubeđeni da je Vođa vešt, promišljen i da razmišlja barem tri koraka unapred (Bojane Klačare, u tebe gledamo). Ako je u tom smislu išta dobro izrodila ova 2020. godina, to je činjenica da je stvarnost negirala takva shvatanja.
No, iako i dalje snažna zbog unutrašnjih strahova i – izvesno – još uvek solidne potpore spolja, Vučićeva mašinerija je sve više usamljena. Unekoliko počinje da podseća na Miloševića posle bombardovanja, jedino što nema sankcija. Populističke sveće u Evropi i širom sveta se lagano gase, a izborom Bajdena za američkog predsednika (te, nadasve, jastrebova demokratske administracije) vetar više ne duva u njihova jedra. DPS je izgubio izbore u Crnoj Gori. Na izborima na Kosovu (januar 2021.), „Samoopredeljenje“ ima izglede da osvoji apsolutnu većinu. Dodik je, za sada, izgubio „samo“ Banjaluku i Bijeljinu, ali je ozbiljno uzdrman i sa drugih strana. Izetbegović je izgubio Sarajevo. Opozicija u Mađarskoj se ujedinila protiv Orbana. Kraj režima se nazire i u Belorusiji. U Hrvatskoj je na vlasti kohabitacija. Trese se i u manje neuralgičnim državama, poput Rumunije i Bugarske.
Vučiću u krajnjoj liniji biva sve teže da objasni kako je srpski parlament jedini bez opozicije (pored beloruskog), a evropskim političarima da racionalizuju svojim građanima zašto podržavaju takvu političku opciju (dokle će krilatica „Na Balkanu je dobro dok se ne puca“ da prolazi? Dok se zaista ne zapuca?). Čini mi se da se polako kristališe činjenica da Vučić „ne isporučuje“ ono što se od njega očekuje, da tako izvrnem razlog zbog koga je „doveden“ pre nepune decenije.
Pak, u mom ličnom shvatanju se jeste nešto promenilo prethodne godine, a to je percepcija toga kako će Vučić biti smenjen. Naime, postao sam naročito u poslednjih nekoliko meseci sve više uveren da se to na izborima neće dogoditi, niti da će ključnu ulogu u tome odigrati politička opozicija, čija osovina još uvek živi u zabludi da će „EU ex machina“ doneti rešenje za političku krizu. Taj stav nisam korigovao zato što arogantno i bez senzibiliteta za realpolitiku smatram da nam ne trebaju stranke, već zbog toga što je sama opozicija i ranijih godina – a naročito tokom ove – demonstrirala manjak političke visprenosti, te su je brojni događaji na terenu pretekli. Konačno, svađe sujetnih lidera stranaka pod kraj godine svedoče o tome da brojne boljke iz prošlosti još nisu prevaziđene.
Kriza je, zapravo, uveliko socijalna, a promene će verovatno doći pre no što se urede odnosi vlasti i opozicije. Naime, zaista, julske događaje vredi percipirati kao svojevrsni preuranjeni preludijum, po meni, zastrašujućeg kraja jednog režima, koji nije dozvolio normalni politički život. Za razliku od jula, sledeći put će razbesnela i daleko brojnija gomila biti primetno spremnija za sukobe sa snagama bezbednosti. Rola opozicije će u tom smislu biti sekundarna, vrlo verovatno će nastupiti kao neka vrsta kriznog štaba (ah, ironije!)… A onda će neko pritisnuti dugme za reset. 
Vučićev način vršenja vlasti od 2012. godine – a stariji će se prisetiti i njegovog analognog sudelovanja u režimu 1998-2000. – nije ništa drugo do najjeftinijeg spinovanja svih dostupnih informacija uz mlevenje svakoga ko proviri i usudi se da makar malo protivreči. Problem je u tome što je u generalnoj populaciji takav pristup do sada imao efekta. U formulu valja uključiti i razne koji bi „sistem da menjaju iznutra“ (Šapić, Gordana Čomić, te neostvareno Miloš i Čeda Jovanović), te stotine hiljada ucenjenih i (i)racionalno zaplašenih. Kad smo već kod zaplašenih, nije mi zaista jasno kako se niko od opoziciono nastrojenih pojedinaca do sada nije setio da svojoj rodbini, komšijama i prijateljima koji „glasaju za SNS zbog toga da im deca ne dobiju otkaz“ ne objasni da će svaka sledeća ucena biti daleko snažnija, te da će toj istoj deci lomiti kičmu!?

Opozicija: Ako je pronađena vakcina za Koronu, moramo pronaći jednu i za opozicione boljke

Autor: Admin 3

Godinu za nama je obeležila zdravstvena kriza kojoj se vidi kraj isključivo zahvaljujući vakcini koja je napravljena za rekordni vremenski period. Međutim, onom čemu se ne vidi kraj je prestanku ovog ludila u kome živimo, a gradacijski se pogoršava kako vreme prolazi. Izbijanjem krize otvorila se preko potrebna perspektiva da do akumuliranog nezadovoljstva dođe u trenutku pre nego što bi regularnim sledom događaja zbilo. Naravno, preduslov za to je monetizacija istog od strane aktera koji su u opoziciji. Koliko se iz akcija moglo videti – a i iz nekih istraživanja javnog mnjenja koja su nam stavljena na raspolaganje – gotovo niko nije rejting popravio sem SSP-a i Radula koji je okupio svedoke oko sebe jer taktiku koju koristi najbliže bi se mogla sa kakvom sektom uporediti. Pritom, SSP jeste popravio rejting, ali ne na talasu epidemije. Pravi kovid-profiter je jedino DJB, ali sa toliko pogrešnim pristupom, gde se nije fokusiralo na kanalisanje socijalnog nemira i nezadovoljstva rukovđenjem pandemijom tako da se vlast okrivi i njoj nanese direktna šteta, već se okrenulo prema zaverama i globalistima. Dakle – nula šteta vlasti, sva šteta zdravom razumu. To im jeste donelo rejting koji se (barem prema istraživanjima) sada kreće nešto više od pet posto, ali kako kriza bude prolazila tako će i glasačko telo da se raspe dolaskom novih problema koje će neko, u tom momentu veštiji, da iskoristi.

Deluje dobro da se makar jedna organizacija razumne opozicije podigla i osamostalila na vrhu, ispostaviće se da nije. Uspon SSP-a je doveo u nepovoljnu poziciju druge dve relevante organizacije (Dveri i Narodna stranka) gde zarad dugoročnog pozicioniranja, a u skladu sa svojim ciljevima, ne mogu ući u veće ukrupnjavanje kako ne bi došlo do preotimanja glasača koji trenutno nisu čvrsto ideološki opredeljeni. Ovaj faktor je i te kako igrao ulogu prilikom pozicioniranja kursa ex-SZS, a sada i UOPS-a koji po svemu sudeći takođe neće izbeći prefiks ex. Objektivnih razloga za odvojeno delanje nema, pa se ovo mora pripisati ličnoj sujeti koja se mora potisnuti. Stvoriti perspektivu za pobedom je imperative. Ljudima je dosta poniženja glasanja za marginalne opcije. Dajte im jednu opciju, čiji je zajednički cilj vraćanje Srbije na kurs normalnosti, bez isticanja problema unutar opozicije i izdvajanja ideoloških razlika. Jer one sada nisu bitni.

Vakcina za virus već postoji, ali za sujetu opozicije nema. Logika mi govori da kako vreme nenormalnosti, u kome živimo, bude teklo nezadovoljstvo će se akumulirati, a ako ne bude došlo do kanalisanja istog opzicija će postati irelevantna prilikom promene vlasti.

                                                                                                    ***

Svim čitaocima želimo SREĆNU NOVU POBUNU!