Implozija

Odlazak SNS-a i Aleksandra Vučića sa vlasti će, na kraju, biti prilično neslavan, no ne samo po njih, već i po celokupno društvo.

Mada će i neko izrazito opoziciono nastrojen, u naletu nihilističkog cinizma, izjaviti da Vučić, pored ovakve opozicije, može da "nakrivi kapu", počelo je da se kristališe da njegova vladavina ulazi u terminalnu fazu. 

Odmah želim da budem jasan: ni ovo ne znači da Vučić neće ostati na vlasti još barem neko vreme (neodredivo koliko: to može biti i nekoliko meseci, a i nekoliko godina). Razlog tome je, jednostavno, činjenica da još uvek na horizontu nema vidljiviju konkurenciju, što nipošto ne znači da se nekakva u dogledno vreme neće pojaviti.

Međutim, njegov brižljivo građen klijentelističko-kleptokratski sistem je, jednostavno, postao prenapregnut, glomazan i njegovi delovi su počeli da pucaju. Mastodontski režim SNS-a je počeo da se urušava u sebe samog. Brižljivo i pažljivo u vreću nagurani rogovi su, konačno, dokazali da su u svojoj suštini ipak upravo to – rogovi u vreći.

Kako smo došli dovde?

Tri aspekta su doprinela ulasku SNS-ovog režima u terminalnu fazu.

1. Političko-kriminalno-bezbednosna trvenja u okviru vladajuće strukture
2. Sve prisutniji spoljašnji pritisak
3. Unutrašnji pritisak

Razmotrimo svaku od ovih stavki.

1.

Određene naznake implozije su se pojavile krajem 2019. godine, mada su njeni temelji udareni znatno ranije, možda već sredinom 2017. godine, kada je Vučić za mesto čuvara premijerske fotelje (u neformalnom predsedničkom sistemu vladavine) odredio relativno novu Anu Brnabić, umesto "već viđenog" Nebojše Stefanovića.

Ovaj sukob je počeo da eskalira, najpre, sa Aleksandrom Obradovićem i "Krušikom", što je po svim dostupnim informacijama bio snažan udarac Vučićevog "klana" Stefanovićevom. Potom je usledila afera "Jovanjica", očiti uzvratni udarac. Prošlogodišnja pandemijska magla je donekle primirila sve, a posle junskih izbora i julskih demonstracija, Vučić je pokazao da nije spreman da odmah ide u obračun sa nekadašnjom desnom rukom, time što mu je poverio veoma poštovani resor odbrane.

No, po dubini mastodontske strukture, sve očitije pukotine su počele da se šire. Tome je, nesumnjivo, doprineo i onaj deo bezbednosnih službi, koji novom režimu nikada nije bio naročito odan (uglavnom je reč o kadru dovedenom u vreme DOS i post-DOS vlasti), a koji je nešto malo opoziciji, a primarno stranim službama, počeo da dostavlja određene inkriminišuće podatke. 

Kako se ušlo u 2021. godinu, afere su počele da isplivavaju gotovo na dnevnom nivou: Belivuk, Kokeza, Hrkalović, zaključno sa ovom sedmicom i misterioznom smrću Vladimira Cvijana i lakrdijaškom izmišljotinom o računima Dragana Đilasa na Mauricijusu (što ne znači da potonja nije imala efekta – za "Pinkovu" nekritičku publiku).

Iz različitih izvora do nas dolaze informacije i o "pucanju" u lokalnim sredinama: u Vrčinu se lokalni odbor SNS-a, doslovno, raspao. U Topoli, vlast se trenutno prekomponuje tako da ni SNS ni SPS nisu neophodni učesnik (imalo bi određenog simboličkog značaja kada bi rušenje SNS-a na lokalnom nivou krenulo iz Karađorđevog grada). Nešto slično je u nagoveštaju i u pojedinim drugim lokalnim zajednicama. Neki aparačici doslovno denunciraju jedni druge... Konačno, pre nepuna dva dana nam je stigla vest i da je "medijski mag" Beba Popović napustio Vučićevu propagandnu ekipu. Pojedini izvori tvrde da je to učinio još pre Nove godine, ali to tek sada dolazi na videlo.

Spoljašnji faktor nije toliko kritički raspoložen prema aktuelnom režimu, koliko je bio prema njegovoj prethodnoj inkarnaciji iz 1990-ih godina. Međutim, po svemu sudeći, nešto je i na tom planu počelo da se zbiva.

2.

Pandemijska dešavanja su poremetila normalne tokove (političkog) života svuda u svetu. 

Donald Tramp je početkom 2020. godine bio izraziti favorit na američkim izborima. Međutim, njegova populistička lakrdija od vođenja države (naročito kroz pandemiju) mu je anulirala šanse da osvoji drugi mandat, te je vlast pripala Demokratama i Džozefu Bajdenu – više nego dobrom poznavaocu prilika na podneblju bivše Jugoslavije još od Titovog vremena.

Na spoljno-političkom planu, to je označilo da se Zapadni Balkan preko noći našao u pet spoljnopolitičkih prioriteta nove administracije, pri čemu je – po svemu sudeći – savetnica za ova pitanja postala niko drugi, do naša stara poznanica, Medlin Olbrajt.

Nekadašnja državna sekretarka Bila Klintona bila je ključna ličnost u spoljnopolitičkom koordinisanju rušenja Slobodana Miloševića 2000. godine. Prema njenim sopstvenim rečima iz dokumentarca "Pad Miloševića" (2001), posle NATO bombardovanja, okupila je ekipu i rekla: "Želim da Milošević ode pre mene" (Klintonov drugi mandat je isticao u januaru 2001. godine, a kao što znamo, želja joj se i ostvarila). Ovih dana, do nas dolaze i informacije da mnogi dogovori iz poslednjih dana Trampove administracije bivaju poništeni, uključujući i famozni septembarski Vašingtonski sporazum (Američka fondacija za razvoj se iz Beograda povlači brže nego što je u njega došla). 

Određene promene su za očekivati i u drugim državama, čije administracije su tradicionalno podržavale Vučića. Rejting Hrišćansko-demokratske unije (CDU) odavno ustoličene nemačke kancelarke Angele Merkel pao je ispod 30%, te konkurentski SPD i Zeleni mogu na jesenjim saveznim izborima smeniti njenu vlast. Merkel je, kao što je poznato, bila ključni lobista smene Tadićevog režima 2012. godine, te dovođenja Vučića. Dodatno, značajno je što Zeleni i SPD pripadaju onim evropskim strankama, koje znatno direktnije podržavaju delove aktuelne opozicije u Srbiji. Podsetiću, SNS je pridruženi član Evropske narodne stranke (EPP), u kojoj je i CDU. Pak, da više ni članstvo u ovim nadnacionalnim partijama više nije nikakva garancija podrške, svedoči nedavni izlazak FIDES-a mađarskog premijera Viktora Orbana iz EPP-a, koji je bio na putu da i inače bude izbačen iz ove grupe, zbog kršenja kodeksa na terenu.

Još uvek, izvesnu podršku na Zapadu Vučić uživa od strane francuskog predsednika Emanuela Makrona. Međutim, uticaj Francuske na zbivanja na Balkanu – iako je oduvek bio značajniji u odnosu na pojedine druge regione – nije za upoređivanje sa nemačkim, američkim, ruskim, kineskim, pa čak ni turskim.

Kad smo kod Rusa i Kineza, tu valja na umu imati da su oni prisutni na Balkanu isključivo radi zaštite sopstvenih ekonomskih i geopolitičkih interesa. Kina, kao najveća nadolazeća svetska sila, pokušava da zabode klin radi većeg prisustva na jednom od najbogatijih svetskih tržišta, što je evropsko, a Srbija je, u tom smislu, meki trbuh Evrope. Rusija, tradicionalno, želi da prodaje energente, no to nijednu američku administraciju ne čini srećnom. 

Činjenica, preko 80% spoljašnjih prihoda Srbije dolazi iz zemalja Evropske unije, tako da je bliža integracija sa Zapadom, voleli mi to ili ne, neizbežna. Upravo zato, zapadnim zemljama smeta propagandno-populističko ulizivanje Kini i Rusiji za sve i svja, te manjak iste vrste promocije njihovih donacija.

Ruku na srce, EU je zaista vodila očajnu propagandnu politiku na Balkanu. Ljudi, poput rimskog dopisnika "Nedeljnika", Željka Pantelića, tvrde da je to činjeno svesno, jer – ni Evropska unija ne žuri da integriše Srbiju (čitaj: ne želi nove ekonomske izdatke za sopstvene građane), niti vlastima u Srbiji, žednim nesmetane korupcije, to odgovara. Prema Panteliću je, dakle, reč o prećutnoj kohabitaciji.

Bilo kako bilo, veče pre nego što će ovaj tekst ugledati svetlost dana, američka, nemačka, francuska i belgijska ambasada su izašle sa saopštenjima, kojim osuđuju napade poslanika SNS-a na KRIK. Mada je ovo premalo i prerano za iznošenje bilo kakvih zaključaka, vredi napomenuti da takvi javni istupi, od dolaska Naprednjaka na vlast, nisu bili praksa. Tako je, recimo, nekadašnji američki ambasador 2017. godine pružio podršku i Koraksu i karikaturisti "Informera". 

Koliko je samo vode svim srpskim rekama proteklo za četiri godine...

3.

Pomalo je žalosno što je nezadovoljstvo nacije tek sekundarnim efektom dovelo do ovoga što se trenutno dešava. Po svemu sudeći, svi koji su se nadali nekom drugom Petom oktobru, ili, radije, vazda izostalom Šestom, ostaće kratkih rukava. Opoziciono javno mnjenje može sa određenim užitkom, ali uz izrazito slabašno učešće, da svedoči polaganom krahu, čiji ishod nije predvidiv.

Prisetićemo se određenih momenata kada je unutrašnji pritisak bio prilično jači: recimo, početkom 2019. godine, kada je malo nedostajalo da čitava opozicija uđe pod jedan kišobran i povede narod u masovnije demonstracije, koje su presahle posle onog neslavnog 13. aprila. 

Moje lično razočaranje u opoziciju je eskaliralo prethodnih nedelja i meseci, shodno medijskim, ali i insajderskim informacijama o sukobu sujetnih lidera beznačajnih stranaka, zbog koga su spremni da žrtvuju mnogo toga, samo kako bi isprazno dokazivali da imaju prava. 

Ovaj sukob "jarčeva na brvnu" je, za mnoge od nas koji pomno pratimo opozicionu scenu, došao kao hladan tuš posle letošnjeg uspeha bojkota. 

Najpre, apsolutno mi nije jasno zašto je jedan solidan format saradnje, što je bio često nepravedno kritikovani Savez za Srbiju, pretočen u nefunkcionalnu i samo na papiru postojeću organizaciju zvanu Udružena opozicija Srbije. Ova kvazi-koalicija se u roku od nekoliko nedelja rastočila na dva klana: jedan, levi, spreman da otpočne saradnju sa nekim strankama koje su izašle na izbore, čiji neformalni lider je Dragan Đilas; te drugi, desni, neumoljiv po pitanju saradnje sa onima koji su se polakomili na cenzus od 3%, koji faktički predvodi Vuk Jeremić. Mnogo različitih izvora je svedočilo o tome da je saradnja među ovim klanovima faktički nemoguća i nepostojeća, te, ukoliko se nešto ne promeni, izbori 2022. godine će na svim nivoima opoziciji doneti još jednu katastrofu, možda goru od svih do sada.

U ovu formulu vredi, dodatno, uključiti i "Dveri", nekoliko stranaka čiji opozicioni status je upitan, te organizacije i pojedince, koji popularnost grade na antinaučnim i nebuloznim stavovima (DJB, Republikanci, Srđan Nogo,..).

Ili, sasvim da ogolimo stvar: iz aktuelne opozicije, vredna imena se mogu nabrojati na prste jedne ruke, ako i toliko. Tu spadaju, konkretno, Marinika Tepić i Miroslav Aleksić, te, možda, još poneko na lokalnom nivou (možda NDBGD i Nebojša Zelenović).

Ovde ću podvući stav Skupštine Slobodne Srbije: Trenutna srpska opozicija nije dorasla aktuelnom istorijskom momentu (baš kao što nije ni SNS, ali oni trenutno vrše vlast). Uopšte me ne bi iznenadilo da, kako rasulo u SNS-u bude raslo (a rašće), delom spontano, a verovatnije pod uticajem spolja, iznikne nekakva nova organizacija, koja će se znatno artikulisanije suprotstaviti Vučićevom režimu od postojećih stranaka i pokreta.

***

Vučić je još uvek siguran na vlasti, ali, na osnovu svega što vidimo, ne zadugo. On ima prostora za jedan manevar, koji bi, pak, morao da bude izrazito hrabar i umešan: sada jače nego ikada treba zaigrati na lični kult, ili, čak, poput balasta, otkačiti SNS, te na neki način formalizovati svoju ličnu vladavinu. 

No, ovo mi ne deluje preterano realno. Tim pre, što lagano počinju da se osećaju i ekonomske posledice Covid-krize. Gotovo sve što koristimo je poskupelo, ne samo od početka pandemije pre godinu dana, već i od Nove godine. Cena goriva je rasla na svaka dva dana za oko pola dinara, a od ove nedelje i za dinar po litru. Prehrambeni proizvodi su poskupeli i do 30%. Struja i komunalne usluge su takođe poskupele. Najnovije zatvaranje je ove sedmice na ulice isteralo male grupe najrazličitijih radnika u uslužnom sektoru.

Nijedan "Pink" i "Informer" ne mogu nadomestiti primarni izvor informisanja: sopstveni novčanik.