Sed magis amica veritas

U "Veltšmercu" smo se dogovorili da ne napadamo nekoga ko je slab. To nam je etički princip usađen još od "ferki" u osnovnoj školi. Pak, u slučaju srpske opozicije, moramo biti unekoliko kritički raspoloženi, upravo da bismo stavili do znanja koje greške u koracima protivnici režima čine.

Celokupna priča u vezi sa pregovorima oko izbornih uslova, vođena je pogrešno. Od njenih prapočetaka u vreme protesta "1 od 5 miliona", preko bojkota izbora, do trenutnih razgovora u dva koloseka, sa predlogom promena koje treba da ponude evroparlamentarci, usledio je čitav niz pogrešnih koraka. Preciznije rečeno, pogrešno raspoređenih koraka. Navešćemo četiri.

1. Protesti su prestali, a time je nestao i unutrašnji društveni pritisak. Razumljivo je što organizatori nisu više želeli da izlažu građane pandemijskoj opasnosti (iako su protesti splasnuli znatno pre Covid-a), međutim, u vreme najznačajnijih mera protiv Covid-a (proleće 2020), pregovora ni nije bilo. Nadalje, protesti su nastavljeni tokom julskih događaja prošle godine, što opozicija ponovo nije umela da kapitalizuje. 

2. Ugašen je najveći opozicioni blok. Ne idealizujemo bivši Savez za Srbiju. To je koalicija koja je od nastanka do nestanka bila nedovršena. U mesecima koji su prethodili njegovom formiranju, avansno su deljena ministarska mesta, odnosno, pripreman je roštilj dok je zec još bio u šumi. 
Ipak, to je za sada najveća opoziciona formacija od 2012. godine. Još uvek je jedina za koju se može reći da je imala šanse da iskoristi kohezioni potencijal. 
No, ostaje velika misterija zašto je posle godinu i po dana protesta, te relativno uspešne kampanje bojkota (ometane sa svih strana), najpre, SZS rastočen u nekakav UOPS, a potom i sasvim ugašen. Ako je bivšim strankama članicama zadovoljavajuće da se bore za nekakve mrvice, poput sniženog cenzusa, onda možda SZS nije ni trebalo formirati, jer su to imali i bez njega.

3. Crnogorske lekcije kao pogrešan uzor. Prethodna stavka je, možda, u velikoj meri uslovljena pogrešno naučenim lekcijama iz Crne Gore. Mnogi političari i (neshvatljivo) politikolozi su, posle istorijskog "osvježavanja", pojurili da konstatuju da je podela na 2-3 ideološke kolone zasigurno način da se savlada Vučić, ako ništa, to barem u Beogradu. "Ne da(vi)mo Beograd" je naročito glasan u takvim tvrdnjama, podižući ulog na rezultat njima srodne organizacije na lokalnim izborima u Zagrebu, te upravo zato odbija razgovore sa velikom većinom stranaka opozicije.
Istina je, pak, da je kontekst crnogorskog "uspeha" malo drugačiji. Javni servis je, sve vreme vlasti DPS-a, uredno prenosio aktivnosti opozicije (iako primetno manje nego aktivnosti vlasti, no dobro), opozicija je imala televiziju sa nacionalnom frekvencijom, kao i najčitaniji dnevni list. Najveća opoziciona lista je osvojila tek 2-3 procenta manje od DPS-a, naredna preko 10%, a treća preko 5%. 

Da li imamo takvu situaciju u Srbiji i zašto nemamo?

4. Opozicija previše očekuje od Evrope (te, naivno, još više od vlasti). Postavimo stvari na sledeći, realan način: Vučić kontroliše medije zarad očuvanja vlasti. Šta bi bio njegov interes da "vrati" te medije najširoj javnosti, ako bi se time stvorio makar i najmanji rizik za gubitak vlasti? Podsetićemo, reč je o poremećenoj osobi, koja reaguje na najmanji tvit usmeren protiv njega i njegove porodice, a agenti BIA-e hapse svakoga ko napiše makar i nešto što zaliči na pretnju.
Otkuda uopšte ideja da će, dakle, takva osoba dozvoliti bilo šta po pitanju medijskog prostora za opoziciju!?

U tom smislu, stranke opozicije, primarno one proevropske orijentacije, uzdaju se u pomoć Evropskog parlamenta... No, budimo iskreni, iako nam je to nekada preteško: Evropski parlament, čak iako možda protiv autokratije, nema realnu moć. Za početak, Evropska unija još uvek funkcioniše kao međunarodna organizacija na političkom nivou, države članice su još uvek nosioci suvereniteta. Iako su nam Tanja Fajon i još neki evroparlamentarci simpatični, reč je, ipak, o ljudima bez prevelikog uticaja. Svaki makar i usputni sastanak Aleksandra Vučića sa Angelom Merkel, Emanuelom Makronom, ili bilo kojim evropskim premijerom, gde pljušte obećanja o novim poslovnim mogućnostima, igraju višestruko veći značaj od deklaracija i povelja Evropskog parlamenta.

Dodatno, u duhu najnovijih vesti, čini se da ni taj predlog EP-a neće biti toliko povoljan po srpsku opoziciju...

Ostaje nam, dakle, ono što jedino može da ostane. Oslanjanje na sopstvene snage. Pobuna i neprijatna borba na srpskim ulicama, po srpskim šumama, na srpskim rekama. Onaj ko bude spreman da iznese tu borbu, smeniće vlast SNS-a i Aleksandra Vučića.

Autor je prvi administrator strane "Veltšmerc"