Znakovita tišina

Više od godinu dana nisam napisao nijedan samostalan članak na sopstvenom blogu. Malo sam radio timski sa "Veltšmercom", ali smatram da je, najzad, posle članka #13april (za koji, nažalost, moram da kažem da su se moje najgore slutnje ostvarile), te posle zajedničkog rada na članku Velika zaključana soba (za koju i dalje držim da je rešenje), najzad došlo vreme da dam svoj osvrt na trenutnu političku situaciju, koja se u velikoj meri transformisala usled ove krize.

Ovih dana se, naime, društvenim mrežama često pronosi pitanje "Zašto opozicija ćuti?" – a to na očigledne političke autogolove i zicere koje joj vlast nabacuje. S obzirom na kompleksnost aktuelnog društvenog momenta (kako u lokalnom, tako i u globalnom smislu), ovo zavređuje nešto širi pogled na situaciju, a time i ne baš jednoznačan odgovor na ovo pitanje.

Vanredna stanja kao brišući faktor

Ne samo ovom prilikom, ali svakako najglasnije u prethodnih nekoliko meseci, brojni analitičari su se prisetili uticaja koje je NATO bombardovanje SRJ 1999. godine imalo na ubrzani pad Slobodana Miloševića. Zaista, iako to iz perspektive tadašnjeg vremena nije tako izgledalo, činjenica je da su u danima i nedeljama pošto su srpske snage bezbednosti napustile Kosmet, otpočele one aktivnosti, koje su užurbano srušile destruktivni režim sa vlasti. Ova logika govori da je Milošević preživeo sve krize 1990-ih godina – sankcije, raspad države, porast kriminala, naglo osiromašenje, itd – a da je tek činjenica da je sopstvene građane izložio bombama najmoćnije vojne alijanse doprinela trajnom padu njegove popularnosti, te i odlasku sa vlasti. 

Preneta u referentni sistem sadašnjosti, ovde bi se mogla povući paralela, shodno kojoj je Vučić preživeo ekonomske eksperimente, katastrofalan izbor saradnika, pljačkaške projekte, povećanje spoljnog duga, gaženja pravnog sistema, izrugivanje demokratiji, gušenje slobode medija,... ali da epidemijsku katastrofu i sve verovatniju privrednu recesiju koju će ona doneti, jednostavno, ne može politički da preživi. Mada o ovome svakako vredi polemisati, makar iz vizure toga da je ovo sada globalna kriza, i to najveća još od Drugog svetskog rata, treba izneti još jedno poređenje: baš kao što je za vreme bombardovanja progonjena i podeljena opozicija uglavnom ćutala, jer je podržavala ideju narodnog jedinstva, tako i sada najznačajniji deo opozicije to čini, kako bi – sami tako kažu – doprineli očuvanju javnog zdravlja. No o tome nešto kasnije.

Vanredna stanja su, jednostavno, takav politički fenomen, da malo šta od situacije pre njih preživljava pošto se ona završe.
Pre bombardovanja 1999. godine, opozicija je bila u fazi potpunog raspada posle nešto malo trijumfa na lokalnom nivou ranijih godina (N.B: Savez za promene jeste formiran pre rata, ali je počeo da dela tek posle Kumanovskog sporazuma). Milošević je do leta 2000. izmenio Ustav SRJ i već je zaokružio planove za mirnu vladavinu barem do 2010. godine, verovatno pripremljene ranije, potpuno nespreman za činjenicu da bi već koji mesec kasnije mogao da izgubi vlast. 

Usput ću pomenuti i vanredno stanje uvedeno 2003. godine, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, koje je – mada manje dramatično – najavilo kraj vladavine DOS-a, tj. barem one njegove originalne liberalno-demokratske struje, te je dovelo na vlast stranke sa nekadašnjeg desnog spektra koalicije.

Koliko god različit kontekst bio sada, vredi pomenuti jednu činjenicu, koju ćemo vrlo verovatno teško izbeći: politička situacija, koja je bila na snazi do prve polovine marta, najverovatnije će korenito biti izmenjena po okončanju vanrednog stanja. Uvažiću argument da Srbija zaslužuje daleko kompetentniju opoziciju, od one koju trenutno ima (a koja se od mitinga 13. aprila ponovo nalazi u svojevrsnoj agoniji i dezintegraciji), te da će Vučićeva propagandno-terenska mašinerija učiniti sve da umanji negativne efekte trenutne krize, ali, bilo kako bilo, bez štete njegova vlast neće moći da prođe. Brojni analitičari su govorili da će Vučić vladati u najoptimističnijoj varijanti do 2022. godine, u realnijoj do 2024, a u nešto manje realnoj skoro do kraja decenije, osim ukoliko se ne dogodi nekakav tektonski poremećaj (poput ovog sada).

Stoga, šta opozicija može i treba da čini?

Do izbora dva putića

Zaista, otkako je uvedeno vanredno stanje, vlast pravi neviđene previde i čini opasne greške u koracima. Ostaviću po strani već mnogo puta navođene činjenice o tome kako je stav o opasnosti od virusa Korona promenjen za 180 stepeni za svega nekoliko nedelja, te kako se na gotovo dnevnom nivou propisuju različite mere bez ikakve strategije.

Umesto toga ću istaći četiri ključne greške: 

1) Pokušaj centralizacije informisanja o epidemiji (što je zloslutno podsetilo na Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine, u vreme Vučićevog ministrovanja); 

2) Privođenje novinarke Ane Lalić;
3) Privođenje devojke Jovane Popović;

4) Privođenje jednog od nezadovoljnih radnika "Jure" iz Rače. 

I ovo, kao i celokupna atmosfera masovnog kućnog pritvora jesu dovoljni da poljuljaju poverenje u Vučića, a naročito da ponovo polarizuju opoziciono telo i sasvim povrate energiju protestima, koji su posle 13. aprila uveliko prerasli u običan subotnji karneval.

Dok traje vanredno stanje, opozicija ima na raspolaganju dva strateška puta.

Jedna strategija, za koju su se opredelili Dosta je bilo, Đorđe Vukadinović, te pojedini samostalni poslanici bi mogla da se nazove "Odmah hvataj zver za gušu". Svega nekoliko sati po uvođenju vanrednog stanja, oni su način na koji je ono obnarodovano proglasili za državni udar ili barem za teško kršenje Ustava Srbije. Mada je to u suštini tačno, Vučić vrlo lako može da uzvrati kontraargumentom da bi rezultat glasanja u Skupštini bio potpuno isti – bilo da opozicija bojkotuje to zasedanje, bilo da to ne čini.

Druga strategija, za koju su se, po svemu sudeći, opredelili Savez za Srbiju, Pokret slobodnih građana, Građanski front Srbije i organizacije koje im gravitiraju, govori u prilog minimuma neophodne komunikacije sa javnosti (EDIT: U međuvremenu je izašao interju Dragana Đilasa, koji govori tome u prilog). Ponekad treba dati neki intervju novinama, ponekad biti jedan od neupadljivijih gostiju u "Utisku nedelje", ali generalno, ne eksponirati se previše. Zašto? Naime, posledice delanja Vučićeve medijsko-tabloidne mašinerije, a i sećanja na vlast od pre 2012. godine, još uvek doprinose tome da su vodeće stranke opozicije veoma neomiljene. Brojni protivnici režima bi još uvek radije da čekaju da se pojavi neka nova opcija ili osoba kao alternativa Vučiću, nego da ponovo moraju da biraju stranke koje su prethodno bile na vlasti (zanimljivo je kako se iz avantura zvanih Saša Radulović, Saša Janković i Beli Preletačević nije mnogo naučilo). Samim tim, ove organizacije, stoga, prepuštaju celokupnu scenu Vučićevoj nekompetentnosti i autogolovima, pre nego što se aktiviraju posle vanrednog stanja. Ovo je, potencijalno, dvosekli mač: Takve "poklone" je do sada Vučić veoma lepo koristio za političke poene (seća li se neko, uostalom, floskule "Nemojmo rušiti Vučića na Kosovu"?). 

Međutim, kako je kriza sada realna, za očekivati je da nagrada ovog puta ne bude naročito zahvalna po režim. 

No, ključna stvar, koja nije "prijatna" po opozicione političare jeste činjenica da će, silom prilika, morati da redefinišu svoju odluku o izlasku na izbore ili bojkotu. Ova odluka, naime, nije laka, jer se usled novonastalih okolnosti, izgleda, u kratkom vremenskom periodu promenio stav javnog mnjenja o samim izborima. 

Koliko pre nepunih mesec i po dana, Zoran Čičak je sproveo Twitter anketu, pitajući "Da li ćete izaći na izbore 26.04."?  Na uzorku od oko 2000 glasača, 85% je reklo "Ne", 8% "Da", a 7% se još nije odlučilo.

Kako završavam ovaj članak, ekipa "Veltšmerca" čeka zaokruženje jednonedeljne ankete. Iako pitanje nije sasvim analogno Čičkovom, fascinantna je činjenica da se nešto jeste promenilo, i to značajno. Na pitanje "Da li smatrate da je trenutno vanredno stanje, uzrokovano pandemijom Korona virusa, dovoljno promenilo političku situaciju u zemlji, tako da opozicija treba da prerazmotri odluku o bojkotu izbora (odnosno, da izađe na izbore)?", mada je opcija "ne" u relativnoj većini, ona je sada na oko 39%, 34% je glasalo "da", a čak 27% smatra da treba sačekati da vanredno stanje prođe pre odluke.  

U formulu treba ubaciti i izjave Saše Paunovića (koji jeste planirao izlazak na lokalnom nivou, no ne na republičkom) i Borisa Tadića, koji smatraju da pitanje bojkota treba prerazmotriti.

Stoga, šta je opoziciji činiti?

Ponavljam predlog: Velika zaključana soba

Pre mitinga 13. aprila sam istakao da je najgora stvar koju opozicija može potom da uradi povratak na modus subotnjih karnevalskih protesta. Opozicija je tada uradila tu najgoru stvar, pa je sebe dovela do ambisa ponovnog raspada.

Sada ću reći da je najgora stvar koju može da uradi tretiranje političke situacije kao da se kriza nije ni dogodila. To konkretno znači da njen jedan deo izađe na lokalne, drugi na republičke izbore, a treći deo, makar i ubedljivo najbrojniji, promoviše bojkot na svim nivoima.

Opoziciji je potreban nju dil. To podrazumeva, figurativno i stvarno, ulazak u veliku zaključanu sobu, koju ne treba napuštati bez dogovora o zajedničkim akcijama. Verovatno ne bi bilo loše da opozicija porazmisli o "isturanju" figure, koja bi simbolizovala njen novi pokret – to bi, prema mom svetonazoru, idealno bio Nebojša Zelenović.

Preporučujem da se posluša savet profesora Dušana Teodorovića, te da se insistira na održavanju opštih izbora na svim nivoima, usled činjenice da je aktuelni režim postao uzurpatorski. Takve izbore bi, prema zahtevu, kontrolisali stranci.

Sa pragmatične strane – neću biti naivan pa reći da očekujem ispunjenje zahteva od strane režima – treba koristiti i činjenicu da je Vučić veoma pogrešno izneo trenutnu krizu u spoljnopolitičkom smislu. Evropska unija će verovatno sa znatno više simpatija gledati na opoziciju ukoliko ova kooperativno ponudi izlazak na izbore uz uslov nadzora njihovog legitimiteta. Ko zna, s obzirom na trenutna trvenja na liniji Vašington-Brisel, ne bih isključio ni mogućnost da neko takvu opoziciju najzad protumači i kao realnu alternativu Vučiću.

Naravno, ukoliko ništa od ovoga ne bude ispunjeno, narastajuće nezadovoljstvo treba preneti na ulicu. No, repriza 13. aprila i performansi nikome više nisu potrebni.