Može li opozicija ponovo do 50 000 ljudi na ulicama Beograda? Load game 2018...

Inspirisan reminiscencijom sopstvenog teksta s kraja 2018. godine, reših da se pozabavim ovim nimalo jednostavnim i, nadasve, hipotetičkim pitanjem.

Nemojmo se zavaravati: Bojkot junskih "izbora" od strane većeg dela opozicije jeste urušio unutrašnji legitimitet Aleksandra Vučića (za spoljni još ostaje da se vidi), ali je to ujedno bila samoubilačka misija Saveza za Srbiju, te labudova pesma onog ustrojstva antirežimskih organizacija, kakvo je postojalo od leta 2018. godine. Na kraju će se još ispostaviti da je u periodu od jedne decenije, druga polovina 2018. godine još bila i najoptimističnije vreme za delanje protiv Aleksandra Vučića i njegovog režima.

Posle katastrofe zvane 13. april 2019. godine ("istorijski miting" koji se nije izrodio ni u šta), onaj deo opozicije koji je inklinirao Savezu za Srbiju je otpočeo zamarajuću kampanju bojkota, daleko više se upuštajući u borbe sa (dojučerašnjim) saveznicima, nego sa samim režimom. Iako je ova kampanja, unekoliko, rezultirala, činjenica je da su mnoge opozicione organizacije, te čak i delovi samog SZS-a zagrizli mamac zvani "spušteni cenzus". No, kakva im je strategija bila, tako su i prošli - izvršivši politička samoubistva. Jedino ostaje da se nadamo da generalna populacija neće nasesti na iluzije njihovog povampirenja na kojekakvim sastančenjima, kojima kumuju ovi luzeri.

Ergo, opozicija je te 2018. godine učinila retko pozitivan skok u svojoj (do sada) osmogodišnjoj praksi. Posle katastrofalnog nastupa na beogradskim izborima, uspela je za svega nekoliko meseci formira novi blok (u pokušaju dva, ali je ostao samo jedan), te da iskoristi prvi ozbiljniji autogol režima ("štangliranje" Borka Stefanovića) da pokrene najmasovnije proteste još od 2000. godine. Posle tri subote, ulicama glavnog grada je po smetovima šetalo već nekih 50 000 ljudi. Ovome nije bio kraj, jer su se početkom 2019. protesti raširili i na druge gradove i mesta.

Ostalo je ne mnogo srećna istorija.

Stoga se vraćam na naslovno pitanje.

Nije sporno da energija usmerena protiv režima nije presahla. Da jeste, ne bismo imali onako burne scene, kakve su bile početkom jula ove godine - uprkos pandemiji i realnoj opasnosti s njom u vezi. Problem je isključivo organizacione prirode. Opoziciji, bliskoj UOPS-u (nasledniku SZS-a) je potreban jasan i dobro koordinisan plan (da li da verujemo na reč Đilasu i Jeremiću da se nekakav plan trenutno sastavlja daleko od očiju javnosti?).Verovatno će biti potreban i povod - neki, možda, snažniji od prebijanja nekog opozicionog lidera. Biće potrebne i veze sa različitim društvenim grupama: od administratora FB strana, do uticajnih pojedinaca u ruralnim sredinama. Ili će, možda, naprotiv, biti dovoljno da se dogodi nešto - na taj način kohezivno za sve navedene grupe - da nekog naročitog truda neće ni biti potrebno. Konačno, bitno je i da protesti ne budu ograničeni samo na velike sredine.

Po mom dubokom ubeđenju, sve zahteve treba svesti na dva:

1. Otvaranje RTS-a, 

2. Razdvajanje datuma izbora.

Jedna činjenica stoji. Opozicija se sada vratila u period od pre nastanka SZS-a. To može biti užasno loš korak nazad... A može biti i, gejmerskim rečnikom, load game 2018.